Bez namjere da spamujem sajt (ako je ovo spam izvinjavam se) kopiraću i ovdje svoju epsku pjesmu "početak bune protiv alkohola", jer na podforumu "zezanje" možda ljudi nisu zainteresovani za poeziju, no meni se u početku učinilo da je ta pjesma više zezanje nego neka ozbiljna poezija pa sam je zato u taj podforum i stavio. Evo pjesme:
POČETAK BUNE PROTIV ALKOHOLA
Na početku najvrelijeg ljeta,
te godine 2005,
našeg Mišu zovnuše na svadbu,
mladog Nidže, velikog buržuja,
koja beše u hotelu Bosni,
sve sa 300 zvanica raznijeh.
Mišo uvijek dobar drugar beše,
poziv druga nikada ne odbi,
već prihvata ako ikak' može.
Tako i sad obeća on Nidži,
da će doći na njegovu svadbu.
Ipak Mišo na muci se nađe,
on sve misli - tamo nikog ne zna,
s kime li će sve vr'jeme provesti?
Te mu misli stvoriše nervozu,
ali ipak on se lijepo spremi,
ponajljepše odijelo obuče,
i kravatu stavi oko vrata,
i cipele nalakira lakom,
i frizuru on dotjera gelom,
i kada se kicošem načini,
majka ga je s vrata ispratila,
progovara majčica Milošu,
progovara sa kućnoga praga:
"Provedi se sine i uživaj,
novih ljudi na svadbi upoznaj,
sa đevojkom nekom kolo igraj,
jali kolo jali valcer bečki,
izigraj se, jedi, pij i pjevaj,
sa svima se ispričaj pošteno,
ali nemoj druga zanemarit,
što se ženi, što se u brak sprema,
ti mladence ispoštuj najviše,
pa tek onda i ostalu raju,
ali pazi, sine moj najdraži,
pazi da se ne napiješ majci,
slušaj šta ti majčica govori,
nemoj piti pića preko mjere,
ne miješaj ih od tog' glava boli,
i mamurluk očajan se stvara!"
Sluša Miloš majku pa joj veli:
"Mila majko, budi mi bez brige,
kad je Miloš, budala ispao,
kad je Miloš cure iskulir'o,
kad je Miloš jeo kao ptica,
kad je Miloš neveseo bio,
kad je Miloš druga ignoris'o
kad je Miloš preko mjere pio?!"
To joj kaza, time je utješi,
i pobježe sa kućnoga praga.
Ide Mišo, pomalo i žuri,
da na svadbu drugu ne zakasni,
kad ne prođe ni dve'es minuta,
eto Miše u hotelu Bosni.
On ulazi na sve strane gleda,
viđe mnogo rulje ka u priči,
sviju vide đuvegije nema,
nema li ga, ka' u zemlju propo.
Od svog svijeta Miloš nikog ne zna,
šta će, ku' će, nervoza ga hvata,
pa ka šanku, ubrzo pohita.
Tamo viđe sve je piće džaba,
buržuj Nidža nije isp'o stipsa,
šta će Miloš mora malo popit,
popit mora nervozu da smiri,
votku duplu sali Miloš hitro,
i dok mu je niz grlo klizila,
misli Mišo, ma ništa to nije,
i drugu ću ubrzo saliti,
što je džabe i Bogu je drago,
zašto takvu šansu propustiti?
Prođe od tog još i pola ure,
popi Mišo još tri votke duple,
ali nikog od društva ne nađe,
već i dalje sam za šankom beše.
Viđe Miloš tada pet-šest ljudi
sa kojima dobro se poznav'o,
sjede do njih u priču ulete,
pričali su o curama lijepim,
pričali su o učenju škole,
pričali su đe će ko na more,
pričali su i o mladom paru,
dok pričaše o svemu i svačemu,
još tri duple votke tad popiše,
Miši mladom ta već beše osma,
al začudo još pijan ne beše,
samo mu se jezik malo petljo,
koraci mu malo lepršaše,
katkad duplu sliku on viđeše,
glupe fore svakome pričaše,
da ne padne za šank se držaše,
al sigurno još pijan ne beše.
Baš ga briga kad već pijan nije,
bolje votku još malo da pije!
Za po' sata još tri duple popi,
jedan'estu u grlo kad sali,
tek tad shvati da je stvarno pijan,
ako to se i kazati može,
da tad išta i može da shvati.
Presta piti al poče buncati,
i buncati i ljuljat' se grdno,
i ruke mu oslabiše silno,
ni za šank se držat ne mogaše,
viđeše ga, vani izvedoše,
ni vući ga više mogli nisu,
u rukama nosit ga počeše,
i u kola neka ubaciše.
Tu si bili i Nenad i Marko,
do kuće ga oni donesoše,
a Stanković stari kada ih čuše,
vrata kućna hitro otvoriše.
Kada vide sina ka u komi,
kako ga do kućnog praga nose,
htjede skinut kaiš sa pantalona,
pa ga njime po guzici tući,
i to onim djelom metalnijem,
dok mu krv iz guzice ne krene.
Al ne daše ni Nenad ni Marko,
Stankoviću tad sina da tuče,
smiriše ga koliko su mogli,
pa i hitnu pomoć tad pozvaše.
Rada tada iz kreveta usta,
viđe sina u neslavnom stanju,
skameni se, samo što ne vrisnu
i ona ga možda htjede tući,
al ne može od silnoga straha.
Ni po sata nakon toga svega,
nije mogla još sebi da dođe,
sve smišljala kakvu tarapanu,
sutra sinu Miši da priredi,
ako li se luđak i probudi.
Đođe hitna infuz'ju mu dade,
Miloš jedva koju progovori,
krenuše mu želudac ispirat.
Bljuje Mišo sve dušu ispušta,
glava puca sve hoće da rikne,
a mozgom mu sve se misli mute,
ne zna jadan ni kako mu ime,
niti đe je, niti šta li radi,
doveo se do čemernog stanja,
samo znade da preživjet mora.
Tad doktori iz pomoći hitne,
rekoše im da paze na Mišu,
jera ako Miloš tada zaspi,
može biti da se ne probudi,
zato Miloš u takvome stanju,
budan biti bar još dva-tri sata
rad života sopstvenog morade.
Ta tri sata glava ga mučaše,
polumisli um mu opsjedaše,
pred očima sjenke lelujaše,
u želucu muka se miješala,
krvave mu oči se caklile,
a jetra u žuči se kupala,
da se riješi tog špirita silnog
i da mu ga nekako preradi.
Zaspa Miloš u četiri ure,
probudi se sutra već u osam.
Od špirita ne mož' ni da spava.
Za svojijeh 19 ljeta,
mamurluka gorega ne viđe,
boli glava, bole sve koščice,
boli mozak, bole i mišići,
u ustima bljutav ukus vazda,
na očice svoje ne viđaše,
u klozetu kada krenu srati,
govna gadna iz dupeta idu,
kanda j' jeo sve splačine neke,
ili nešto od pomija gore.
Ali Rada i Stanković stari,
na to stanje pet para ne daše,
već mu mozak toga cijelog dana,
prijekorima svojim ispiraše.
Malo zbog njih, malo sebe radi,
dijelom mozga što mu i tad radi
on donese odluku prečvrstu:
"Tako m' svega na ovome svijetu,
što ja volim i što mi je drago,
ja ne zv'o se Miloš nikad više,
ako ikad za života svoga,
uzmem i kap prokletog špirita,
što pojavom mizernom me čini!"
To što reče Miloš ne poreče.
Dve godine držo se zavjeta,
ko da ga je sam Gospod izrek'o,
beše Mišo na žurkama mnogim,
na žurkama i na proslavama,
nova ljeta on je dočekivo,
i na svadbe drugovima išo,
al' alkohol ne pi nikad više.
Ipak dođe i treća godina,
veli Miloš ja budala nisam,
zašto život cijeli da se patim,
jer jedared budala ispadoh.
Odluka je moja bila sveta,
al je svoju svrhu ispunila,
sad kad mi se pamet povratila,
mogu nekad neko pivo popit,
pivo malo, čašu crnog vina,
ili čašicu rakije domaće,
kad svi ljudi, čašicu podignu,
da nazdrave dugome životu,
sreći, zdravlju, napretku, veselju,
mogu i ja da im se pridružim,
da ne budem uvijek mimo svijeta.
Ali nikad za života cijelog,
neće Miloš više pijan biti,
jera ako to me opet snađe,
izdaću i sebe i principe,
svi će ljudi alkosom me zvati,
biću ljudska bijeda, mizerija!
