Моја јутрошња умотворина, да, није поезија, али нашла је пут ка овом месту, кад нема где. Или коме.
Гледам, а сањам, као дете које чека испуњење неке посебне жеље. Не знам шта је простор, не знам шта је време, али знам шта су та два ока која ме тако помно посматрају. Тренутци пролазе као дуги уздаси, а ја гледам, гледам и умирем, сасвим тихо, без иједне речи. Гледам и не верујем, гледам а стрепим, јер ми тај поглед значи све. Без њега ја сам, како ми се чини, само још један посматрач мог живота, који буде па прође, остављајући га да тоне у таму, сам. Али не, нећу бити сам, не док су ту јена два ока, два анђела која ме воде кроз таму овог, већ ионако тамног живота. Њене очи, моја љубав, Њен поглед, моја импресија, и даље су ту, проматрају, снено и тихо, како то само она уме.
Некако, ово више нисам ја. Све је нестало, спонтано, као нешто најприродније на свету, све се изгубило у дубинама њених тамних, као вино опојних очију. Чудно, одувек сам овако замишљао лудило, чиста, искрена необузданост, безгранична фантазија, сан који је само наш, само нама познат и само нама испуњен. Гледају ме, непрестано ме гледају. Сада као да још јасније видим њихову моћ, осећам њихову топлоту. Гледају ме, обузимају сва чула, лагано их присвајајући само за себе. Да ли ико на свету има тако дубок, а тако продоран поглед? Као да из те дубине избија зрак светлости који иде горе, уз дуге црне трепавице, све више и више, толико високо да ми се заврти углави. Срце залупа јаче, па нагло успори, а она и даље гледа, као да јој је то неопходно да би живела. И ја узвраћам, не тако вешто и не тако магично као она, само се трудим да себе пронађем негде у тој дубини. Да ли у њој има макар мало места и за мене? Видим јасно сваку тамну линију њених очију, сваки бљесак који се крије обично по угловима, где их најмање траже и најмање очекују. Назирем и њену душу, негде у позадини, скривену фаталним погледом, као штитом, како се немирно мешкољи, као да жели да изађе. Али не, она то никада не би дозволила. Уместо тога, осећам како се тај божански поглед лагано увлачи у мој ум, и независно од моје воље, листа као књигу моје жеље, наде, страхове и сећања. Ништа за сакрити или ништа не моћи сакрити, сада као да ми је свеједно. Али опет није. Не знам да ли црвеним, или то осећам топлоту њеног погледа, али као да сам постао несигуран, као да ме је стид. Осећам се тако минијатурно пред свом том узвишеном дубином, коју обожавам, али од које као да стрепим. Скренем свој поглед у страну, готово неприметно, али тако очигледно и невешто, да се сам себи смејем. Стид ме је властитих осећања. Али она и даље гледа, тихо и разорно, као и првог тренутка. Помислим да је то илузија, чудан сан, приказа. Не могу да поверујем да један поглед може тако да стеже, да тако зароби. Где год да погледам, он је ту, дубок, тих и смртоносан, али прелеп, неопходан и смртно заразан. Не знам зашто, али ме у тренутку подсети на јесење јутро, свеже а реско, опојно а кристално. И у том јутру ја видим њен поглед, негде у магли како лагано посматра, чека. А онда, мистицизам и дубина нестану, и појави се плитак и благ поглед, љубопитљив и наиван, који као да се осмехује мени, најсрећнијој особи на свету. Стварност се поврати и погледи нам се опет сретоше.
„Шта је смешно?“ јави се одговор на осмех у углу мојих усана. „Ништа...“ помислих и рекох али нешто задржах за себе. Које речи могу то да опишу, мој транс, мој свет? Да ли речи могу објаснити нешто тако величанствено, када оне значе све и ништа? Како да опишем оно чега се очима никада потпуно нећу заситити? Како да ти кажем да умеш да гледаш као нико на свету?
