Starenje

Ljudi,

skoro sam išao kući na odmor u Bosnu*, i video sam neke likove koji su sa mnom išli u osnovnu i srednju školu.
Zgrozio sam se, bogtenejebo! Ljudi ne nešto poškorali, stomake obesili, bacili u depresiju. Dosta njih se poženilo, a ti nekako brakovi ne cvetaju od sreće, smoreni su do bola. Niko se sportom ne bavi. Ja, možda neskromno, mogu reći da sa svojih 26 i po godina nemam ni jedne bore i da sam u životnoj formi, i čini mi se da sam sa godinama sve bolji, jedino ne mogu baš da popijem kao ranije što sam mogao. ;-)
Recimo, neke cure koje su žarile i palile (i to kerozinom, žestoko), i koje na mene i moje društvo gledali kao na neke jadnike, koji nemaju motore, ne tuku se po seoskim vašarima, sad su se udebljale, bobuljice na licu dobile, pihtije kipe na sve strane.
Koje ja vaše mišljenje o starenju, da li se plašite? Da li vas je točak vremena nagazio? Ili se odupirete?

*EDIT: Kad sam spomenuo Bosnu, ima tu svakako materijalni aspekt da ljudi teško žive, ali jebiga, ja kad sam tamo bio, bio sam jako siromašan, ali me nije ništa sprečavalo da posudim od komšije malo cementa, zamolim ga da brusil'com iseče šipke i pokaže mi kako da izlijem beton. Napravio sam pod orahom mini teretanu, i tu sam vežbao.

Kakva su vam to braća?!

U odnosu na sebe pre desetak godina samo sam dlakaviji i smoreniji.

Citat:Kakva su vam to braća?!

Lijepi bogami.

Не знам. Осим што сам почео да ћелавим, изгледам много боље него кад сам био клинац.

То што кажеш за вршњаке, то је скроз тачно. Имам само пар вршњака из школе и бившег друштва који су напредовали, овако физички. Остали су се сви оклембесили, душа им у носу кад се пењу уз степенице. Рибе да не помињем. 8/10 је, већ са 25 година, почело да се распада. Кожа им не изгледа младо, некако су посивеле, појављује им се нешто тамно око очију, тачно се види да су дигле руке од себе. До 35. године, већ ће бити бабе. И све су у фазону кад ме виде ''Јао, како си се ти пролепшао!'', тачно им видим сузицу у крајичку ока што се нису јебале са мном док су могле, те да жале што су сад са неким такође оклембешеним крмцима. Али џабе што жале, неће бити јебане, касно Марко на Косово стиже.

Јебига, треба човек да ради мало на себи. Ево, ја на пример, колико год да имам посла у току дана, узмем и одвојим макар пола сата за физичке активности.

То је што се тиче физичког старења. Али човека више јебе ментално старење. Неки људи постану старци са 15 година. Мени је зато драго што имам 25, а незрео сам, и даље више волим да клошарим у парку, него да се упристојим и да седнем у фићка. И планирам да тако остане.

Ne znam zašto se toliko žena boji toga, pa valjda što si stariji, to si mudriji. A lepota je ionako prolazna.

Topla braća.

Pazi, život u Bosni je sam po sebi depresivan, pogotovo u nekim manjim sredinama, gdje se svi znaju. Ljudi su napaćeni, psihički i fizički, takva je čitava zemlja. Naravno, nije ovo generalisanje i da ovo mora isključivo da bude ovako, ali činjenica je da je život u Bosni vrlo, vrlo poguban za psihu.

Citat:. И све су у фазону кад ме виде ''Јао, како си се ти пролепшао!'', тачно им видим сузицу у крајичку ока што се нису јебале са мном док су могле, те да жале што су сад са неким такође оклембешеним крмцима. Али џабе што жале, неће бити јебане

I pored toga što se ne slažem sa tobom u vezi nekih nacionalnih tema, mogu reći da ti skidam kapu za ovo, kao da sam i sam pisao.

Citat:Јебига, треба човек да ради мало на себи. Ево, ја на пример, колико год да имам посла у току дана, узмем и одвојим макар пола сата за физичке активности.

I za ovo.

moj brat je lepši no ja. 'bem ga! :D

Džimi onaj post kao da ti je pisao Stefan Kostić.

Citat:Džimi onaj post kao da ti je pisao Stefan Kostić.

Што? Само сам реалан, нисам сујетан. Објективно, доста сам радио на себи и задовољан сам досадашњим резултатима, па ми се стално дешава да ме тако неки други људи који ме одавно нису видели хвале. И тачно могу да видим шта су мислили о мени раније - мислили су да изгледам посрано, само ми нису говорили. А има и неких мушкараца који су ме раније знали, који су тад покушавали да ми набију комплекс због тога што наводно боље изгледају и ево их, сад се распадају. Отромбољили се, ни на шта не личе.

Но, све је то маргинално у односу на то колико људи генерално ментално стагнирају након што напуне 18-19 година. Искључе се. То их много више јебе.

Старост је наравно потпуно природан процес и неизбежан као и смрт. Проблем је код људи који остаре ментално. Са двадестет и нешто немају вољу да напредују да се помере са мртве тачке, а ко не напредује назадује и при том мислим на назадовање у сваком смислу. Када ухватите себе да видевши неку ствар која вас иоле интересује кажете себи-а, није битно има времена погледаћу сутра, у том кобном тренутку ваш живот престаје да корача напред. Једина ствар која вам гарантује да сте живи у правом смислу те речи је неизмерна радозналост и воља за сазнањем. Кад умине та жеља, остаје само сенка живота. Симуловани живот.

Citat:Симуловани живот.

Simulirani!

Takodje, kad uhvatite sebe da ispravljate tudje pravopisne i gramaticke greske, okrenite se nalazenju smisla zivota.

Citat:Simulirani!

http://en.wikipedia.org/wiki/Simulacrum

e Luk isto je i kod mene, sve neki ljudi koji su bili frajeri se zaljudili, kao da imaju 40 sa svojih 25 godina, a cure ni na sto ne lice, pogotovo one koje su rodile, izgledaju da te bog sacuva
ja evo punim 25 za par dana i ne bojim se nesto godina previse, nemam tih borica i budalestina, imam ten kao bebina guza :)))) i svi misle da izgledam mladje, tako da se jos nisam pocela tripovati. A mama mi je u svojim 30im bila najljepsa zena na svijetu, pa tako mislim da su to najljepse godine za zenu, ako zena pazi na sebe, a tih bora i budalestina se ne bojim uopste, zivimo u 21v, postoje botoksi, kolageni, zatezanje lica, medicina svaki dan napreduje, i ja se jako uzdam u nju :)))
vise se bojim starenja duha, bojim se zavrsavanja faksa, boim se udaje, bojim se da cu u svemu tome izgubiti sebe, zivotnu strast, bojim se da cu postati prazna i da cemi svaki dan biti isti, poso, kuca, rucak, djeca, muz..... to mi je najveci zivotni strah i tog starenja se jedino bojim

Ja imam 17, krećem dakle krećem u 4. srednje, ali eto dešava mi se da me ljudi pitaju, "Sine, koja si? Prva, druga a?". Čak me je jedna komšinica pitala kako sam uradio prijemni. (Onaj prijemni za srednju) Hoću da kažem, fizički bih mogao da prođem kao četrnaestogodišnjak, bez problema. A pribojavam se malo starenja. Ne zbog nje same, već zbog učmalosti i pasivnosti koju ona nosi. Bojim se da ono što radim sada, što me zabavlja i čini me srećnim, bude zapostavljeno godinama samo zato što mi to "ne priliči".

Starosti mogu samo da se boje oni koji gube vreme u mladosti, mene prosto odusevljava sta sam naucio i uradio u prethodnih godinu dana i zamisao da cu mozda uciniti jos toliko u narednih godinu dana me samo raduje, non progredi est regredi.

Citat:vise se bojim starenja duha,

Читавши твој пост закључујем:

Ти си се стара родила.

Izgledam kao da sam izašao iz osnovne, jebem kao da mi je šezdesit. Go kurac od čovika.

Мени нису давали више од 15-16 година док нисам забрадио наскроз ове године.

Citat:Joj džone, ja jednom tako gurnuo glavu kroz prozor od trafike da joj kažem da ima mušteriju, a ona neki duvan kačila iznad prozorčeta, a grudi ka i dinje. I ja pogleda gore, a one dole, a ja bjež glavom nazad. Kad sam to preživio... Dopunjavao sam tu još nekoliko puta, a moš misliti koliko je nadarena, kad se kroz prozorče samo sise vide. :DD

Dube, jesi li čitao "Jebo sad hiljadu dinara"?

Ако имаш неку страст , нешто што те вуче , нешто што те из дана у дан изнова обнавља , даје вољу да што пре дочекаш сутра , нема никаквих проблема .....

Ne bih se nikad vrnula u dvadesete i kad bih mogla. U ovim godinama mi je nešto konačno izbalansirano u umu , a to se neminovno vidi na spoljašnjosti.
Zadovoljna sam sobom prilično (ne samo fizički) ,i mnogo mi znači ta lakoća postojanja u sadašnjem periodu života.Ne žderem se zbog gluposti,napravila sam drastičnu socijalnu redukciju u životu (i prija mi onoliko),bavim se stvarima koje mi ulepšavaju život.
Ranije sam govorila (ko i svaka klinka) : "Jes' šta može drugo da kaže žena bliža četvorci nego trojci,kekeke"?
Ali,sada sam se uverila u to.Ne gubim više vreme na trivijalnosti,a svaka takva odluka pozitivna po mene -htela ja ili ne - vidi se.
I da. Smejem se mnogo.Uživam u tome!
(Drugi recept za podmlađivanje je opštepoznat,tako da me ne grize savest što ga nisam direktno napisala) :))

Citat:Мени нису давали више од 15-16 година док нисам забрадио наскроз ове године.

Тај рад. Ја кад бих се обријо, мислили да сам кршна петнаестогодишња девојчица. Овако ми дају око 25 :Д

Много сам оматоријо богами, кад видим какав сам бијо, не личим да себе. Ал' ко га јебе, кад зађем у године, океј ми је и скроз бео да будем, само да не оћелавим.

Oženio sam se - siguran znak da sam ostario. Al' šta'š.

E jbg Lukse...
Ja od kako sam ošišan na ćelavo svi mi daju godina koliko i imam, ili malo više, dok sam imao kosicu tada su mi davali koju godinu manje, nikad nisu pretjerali.
Prije mi je bilo frka što ćelavim i tako to, a sad me da izvinete nije frka, ošišam se na ćelavo, nabacim cvike i svakoj mogu da gledam u sise.

Citat:ošišam se na ćelavo, nabacim cvike i svakoj mogu da gledam u sise

Bole te kurci :-)

Meni đeca govore - ČIKO, ČIKO!

Šišam se na nulu i imam velike podočnjake, a i fizički sam u rangu zdravog 35-ogodišnjeg kovača.

A tek mi je 16.

zezam ženu da sam davno prebačio polovinu života i da će ova polovina brže da prođe. malo šale, malo istine, više istine.

Проток времена на мене не оставља никакве трагове. Тај линеарни континуум пулсирања атома цезијума 133 служи ми углавном за мерење дистанце између два уношења хране у организам .. иначе имам тридесет и кусур ...

Ne plašim se starenja što se tiče tela i lica. Imam dobar metabolizam, dobru genetiku.
Više se plašim mogućnosti da napunim neke godine i da se kajem zbog nekih propuštenih prilika.

Meni se mlađi od mene obraćaju sa "mali", kad im kažem koje sam godište, će srčku da dobiju. :)

Starenje je etapno i neravnomerno.
Kada naiđe period težeg savladavanja svakodnevne rutine -starenje se ubrzava. Ti krizni mometni su spolja diktirani i, da može, svaki čovek bi ih rešio za čas. Ako "taj momenat" krize pređe u način života, prelazi se u fazu turbo starenja.

Lako je imati teorijski pristup starenju, sa sve osvrtom na "očuvanje sopstvenog identiteta" (citiram, to sam pročitala na ovoj temi)-ali sve je to neuporedivo lakše i spontanije ako je čovek zadovoljan.

Lični osećaj za postavljanje težišta sopstvenog života i ravnoteže između hoću-mogu; želim-imam; ne-da; prihvatanja-otpora i sl. je mera lakoće (ili težine) starenja.

Svako ima svoj recept. Rešenja su uvek jednostavna.

Не плашим се старења, плашим се само да ме не дркне неки мождани удар па да остатак метиљавог живота будем у столици рецимо, да ми деца мењају памперс и да ми кад плачем дају кекс .. остала скончавања су ми сасвим прихватљива ...

http://www.youtube.com/watch?v=_CnxkPqkyc8

Već sad se osećam matoro. Ne plašim se smrti, brine me lomljenje kuka i obolevanje od neke boleštine koja bi me vezala za krevet.

Star si onoliko koliko ti život to dopusti. Viđao sam za vrijeme rata čovjeka mojih sadašnjih godina (40) koji je potpuno sijed i izgledao je kao da ima 70, ali njemu su pred očima zaklali brata u Bosni, prema tome, sve je relativno. Trenutno sam jako zadovoljan svojim životom, a ako mogu nešto da poručim to je: Ne propuštajte prilike u životu, možda vam se nikada više neće ukazati.

Najbitniji sastojak starenja su godine pa je poželjno ne obazirati se na njih. Za svoj rođendan najbolje je da ne budete prisutni, ugasite telefon, ili se nikom ne javljajte.

Jedan od simptoma starenja je rečenica "Ovo ne priliči mojim godinama".
Budite bakica od osamdeset godina koja ide na kurs padobranstva. Učite, ceo život učite, i radujte se tome.

Деменција је ужасна.