Сваки упис који је Реме оставио је на месту, небитно на који клуб се односи. Ово већ постаје смешно и некоме ко повремено прати фудбал. Навели сте шта се све ради, намешта, отима, краде, толе, вучић итд. Мене једна ствар фасцинира у целокупној фудбалској јавности. Прва ствар је људски део личности особа које се фудбалом баве и које нас представљају. Не мислим наравно да треба да буду доктори наука, али толика количина примитивизма у понашању, изјавама, ставовима и схватањима је поражавајућа. Зато нас више од пола Европе гледа као стоку. Друга, ништа мање небитна ствар су људи који су функционери у клубовима. Навешћу разне примере из сваког клуба али је у основи суштина иста. Наш председник савеза је бивши председник Партизана. Човек који ни сам не зна шта је његова улога и који је његов посао. Чланови управног одбора Звезде су све сама господа. Менаџер Стојадиновић, аутолимар Кокеза, Шкундрић и Антић крем политичке сцене и Човић кога је немогуће дефинисати. Председник Партизана је човек који очигледно не зна да послује у интересу свог клуба. Не видим сврху масовног одласка најквалитетнијих играча, а не улагања у исте. Раднички из Ниша је поносно објавио како га држи СНС. Мишковић финансира Напредак а у истрази је за разна кривична дела.
Долазимо до тога која је поента професионалог фудбала у Србији. Почевши од најпростијег питања. За кога се игра фудбал. Логично је због навијача, младих играча, успеха, титула, Европе и слично. Да кренемо редом- Посета на мечевима лиге је срамотна, слажем се да нема шта да се види, али сви ми волимо свој клуб како год он играо. Због младих играча се можда и игра је играју док су млади па се брже боље врате ако пропадну и оматоре скроз. Која је поента успеха без неког развоја, напретка у игри и организацији, па и образовању. Европа сваки године губи смисао, добијамо све јаче шамаре и никако да то схвате озбиљно они који треба. Омладинци су прваци Европе а људи који везе немају са тим се хвале и својатају туђе заслуге. Још тужније је што гледамо исте те играче како беже одавде јер им после тога нема спаса.
Дакле све што чини фудбал као спорт претворило се у једно јурење за личним интересом. Свако гледа своје дупе и како да себе обезбеди. Циљ не постоји. Заједница не постоји. Тим је појам који не постоји у нашем фудбалском свету.
Колико год се ја радовао што је Партизан очајан, надао сваке године, ишао на утакмице, бодрио свој клуб, сваким мало озбиљнијим и ширим гледањем на неке ствари јављају се и све већа разочарења.
Каква је држава, такав је и фудбал у њој!