Svaka čast na temi, aurora. Do ovoga treba doći. Meni je to jedna od onih misli koju uvek iscenzurišem, pomisliš tako nešto, pa kao: ne, ne, ne, ne, ne...briši to...ju, ju, ju....
A, realno, sve to može da se desi. Ja sam imala neke trzavice u porodici tipa oca alkoholičara i majke koja je pothranjivala alkoholizam, svesno ili nesvesno. I do skoro, ma serem-dan-danas me gricka savest da sam mogla više da pomognem, a nisam. I, ponavljam sebi ko pokvarena ploča: nisi kriva, nisi kriva, nisi kriva, bla bla truć. A niko nije bio masovni ubica. Prvo što bi mi palo na pamet (postavljam se kao mlađa sa nekim svojim razmišljanjima od ranije) je da se ubijem. Meni je to uvek prvo padalo na pamet, ali, očigledno, nikad nisam bila dosledna u tome.;) Verovatno bih (ne u slučaju masovnog ubice) pokušavala da pomognem. Ima u tom našem južnjačkom mentalitetu ta želja za požrtvovanjem, da nekom pomažeš, da ga vodiš po lekarima, da ga savetuješ, da se odrekneš svog života, pa posle da jedeš govna kako si svašta mogao za to vreme i kako ti taj i taj upropastio život, ti naši južnjački roditelji uglavnom bi bili najsrećniji kao roditelji narkomana, neverovatno kako je tamo izraženo drkanje na depresiju. Nadam se da do ovog drugog dela rečenice ne bih došla, možda bih uspela da pomognem. Možda ne. Ljudi smo, nismo svemogući. Ali mislim da bih došla do istog saznanja do kojeg sam došla i iz svojih sitnih trzavica: neke stvari ne možeš da promeniš i svako ima prava na sopstveni život i samo za isti je i odgovoran. Ima prava i da isti upropasti. Ne bih se odricala ako sam dete takve osobe, ni ako sam roditelj. Odricanje ne menja činjenicu da ti je takav neko nešto. Roditeljima uvek lakše padne odricanje: dete mi je gay, kurva, pička materina- mrš iz kuće.Rode nas, imaju priliku da nas vaspitaju, menjaju, utiču na nas i kad im se ne sviđamo, ne libe se da se odreknu, a deca im ceo život vode poštenje, kriju od njih sve što ovi ne žele da čuju, plaše ih se. Zašto oni imaju više prava na nas nego mi na njih i zašto imaju više prava na nas nego mi na sebe? Volela bih da budem roditelj koji nije izbrisao perspektiu deteta i na 'vata se odma' za odricanje. Elem, rekoh svašta što me niko nije pitao, ali suština je: tamo gde mogu da pomognem, pokušavala bih da pomognem, a vrlo je moguće da bih se na kraju pomirila sa zlokobnom činjenicom o tuđem životu, poslala tu osobu u zatvor, dom, ludnicu, bolnicu, već u zavisnosti kakva je, išla u posete, i, sa teškim ožiljcima, pokušala da se skoncentrišem na sopstveni život i pokušala da ne krivim nikoga da mi je išta upropastio.
