Ја бих све свалио на Срђана Ђоковића. Новак ми је помало иритантан, његови фазони и менталитет су ми негде у рангу Ивана Ивановића, ал заболе ме, фино је што је успео. Неко рече, сад смо познати по геноциду и тенису. Може. Здруге стране, патријархално уређење у нашим тениским породицама дошло је главе, својевремено, Јелени Докић, а вероватно ће доћи и Ђоковићу. Ћале му је, једноставно речено, дилеја. Ово "својатање" Ђоковића (тј. изједначавање његовог успеха са успехом читаве нације) је потпуно природно (мада помало екстремно) и не верујем да би Британци поступили другачије, да је којим случајем Мареј освојио Вимблдон. Међутим, Срћан Ђоковић је једном приликом назвао Новака "породичним пројектом". Пројекат? Мрш бре у пизду материну, похлепно говно, то ти је син, то је његов успех, буди поносан на њега, не на себе. Па ту је и случај с Вишковићем, о томе довољно знате. Па цигањење у тениском савезу. Па гласине да је претио да ће Новак да наступа за Хрвацку, ако се не испуне неки услови. Јебеш га, човек је толико говно да ти, без икакве фрке, потпуно згади његов потомак.