Ево, данас се навршило 40 година од Морисонове смрти под, још увек, не баш разјашњеним околностима. Добар је тренутак и да се подсетимо на оно што су он и Дорси оставили у наслеђе генерацијама љубитеља добре музике.
Иако је реч геније данас олако схваћена и лепи се уз свакојаке појаве (спортисте нпр), мислим да не бих погрешио, а ни рекао велику мудрост тиме да је Морисон један од ретких генија поезије у овом, музичком, појавном облику.
Он и феноменалан бенд који је имао иза себе, сигурно су били и до данас остали један од најутицајнијих и најквалитетнијих састава.
Која су ваша мишљења о њима, првенствено Џиму?
Поделите омиљене песме, стихове, неке приче и митове које знате о Морисону и тако то.
Јел читао неко шта од постхумно објављених Џимових збирки песама?
Наравно, ''The End'' је у оваквим причама незаобилазна ставка.
Песма која је, поготову лајв перформанси у Џимовој режији са измењеним текстом, покренула многе хајке на Морисона, сличне оној на Џудасе нешто касније и питање о томе да ли је полудео или је увек био луд. Ваше мишљење и тумачења ове песме?
-----------------------------------------------------------------------------------------
За почетак, да напишем ја коју.
Дорси су ми одувек били у врху. Некад (у средњој) вероватно пуно занимљивији него данас.
Krieger-ов риф из ''love me two times'', Manzarek-ове непрејебиве солаже на ''light my fire'' и ''break on through'' на оргуљама, као и песме ''waiting for the sun'', ''roadhouse blues'', ''break on through'', ''riders on the storm'' су ми, као и већини вероватно, хајлајтс.
