Чоече, благодарим.
Па'и сад, мало српске поезије:
Остајте овде, Франкфурт је за Рада!
Очију твојих да није,
Плодио би те Раде мало касније.
Санта Марија дела Салуте,
Раду мериш сате а не минуте.
У рукама Лацковића Рада
Свака млада увек радо пада.
Не, немој ми прићи,
Раде већ из далека колбас ми запичи.
Приповеданија и бденија у време поста, муке по Раду:
...и оста Раде без бакшиша после тезге у Кејптауну. Како бејаше гладан, сврати он у коњски ресторан на периферији где доби клот пасуљ за пола евра. Кад је оброчио, крену пустињама према Шапцу и Франкфурту. Прђаше он тако успут од оног пасуља, где прдне ту трава не расте већ пустиња остаје. Али га негде око Сахаре потера и да кења. Нигде заклона а њега стисло! Заклони се између две пешчане дине те се добрано олакша. Али онда схвати да нема чиме да се обрише! У близини случајно пролазише конвој бедуина, дистрибутера хашиша и жутог за месне заједнице Доњи Лапац и Баточину. Заскочи их Раде те им скиде повезе око лица сочињене од беле газе те обриса тур. Затим тркну до прве оазе те се запра јер се био поткинуо успут, па настави пут према Босфору.
Вођа бедуина, извесни Мухамед, по Радовим поступцима заснова религију и нареди да мушкарци не покривају лице већ само жене и да такође треба да се запирају после велике нужде.
Раде после овог неугодног случаја проповедаше:
''Не крећи на далеке путе без тоалет папира, новина (да нису недељни магазин високог квалитета) или евентуално кочањке. Стално осматрај не би ли опазио дрвеће широких листова, идеално - старе липе. Не једи клот пасуљ на периферији Кејптауна, тако ти Раде помогао.''
