Вукајлијина библиотека

Ово је тема за књижевне сладокусце, за дискусије о поезији и прози, омиљеним књигама, песницима и цитате из песама, драма, романа... шта бисте волели да прочитате, коју бисте књигу препоручили? Које писце волите а које не подносите и зашто? Напишите омиљену реченицу или стих... свему је томе намењена ова тема.

Ево мали допринос од мене за почетак.
Нервозни отац војника, Благоје, у кафани на пристаништу који чека лађу и повратак сина за кога зна да је рањен... док седи са капетаном, његов страх се пробија кроз детаље које примећује и његово упорно започињање разговора:

"...Насред среде стајаше једна дрвена столица са сламним седиштем и сломљеном и тако живописно испруженом ногом као да хоће да се фотографише...
...
Благоје склони најпре ону столицу, псујући "што ће ово чудо овде", седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа по столу, хтевши се налактити. Али се одједанпут, трже видећи по столу грдну, црвенкасту масну мрљу...
...
- Јесте ли видели онога с ногом?
- Кога с ногом?
- Та онога без ноге?
- Кога без ноге?
- Та онога са штаком?
- Кога са штаком?
- Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу!
- А што су му одсекли?
- Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге... Зар ви не знате онога с ногом?
- Не знам - рече капетан - нисам га видео.
- Па све проси пред црквом!
- Хм!
- Ух, Боже! - Благоје се стресе. - Овакав бадрљак амо! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа - жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди!
- Па дабогме!
- Само то ми се не допада што проси."

Мало касније, слика његовог сина:
"Војник се захваљиваше непрестано са: "хвала, браћо!, хвала, браћо!", али му глас постајаше све више и више загушљив. Те две речи почеше добијати одсудан ритам, као у слепаца на вашару, и он као да сад први пут осети са свом снагом непоколебљивог уверења да је богаљ и просјак."

Лаза Лазаревић, "Све ће то народ позлатити"

Lepo, samo je neuporedivo bolja u originalu, zbog zvučnosti.
NEVERMORE me mož' da se prevede, nema šansone. :)

pesma za sitne sate

Trag

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti ,
A nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.

Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam
šta li budim?

( M. Nastasijević)

Gospodzo-zgazim-te, pesmu je napisao jedan reper ...znaci nije u pitanju niti jedan poznati knjizevnik vec jedan novi u tim vodama.Naime taj reper je Marko Shelic svima poznatiji kao Marcelo.Nadam se da ti se svidja pesma?

2 бранкаја: Извини - бићу искрена... Много је упао у клише. Није ми се допало... и рима му је на неким местима тотално антипоетска. Знам да човек има иначе трип да направи књижевност од хип-хопа, ал нешто му слабо иде. Некако мислим да се ухватио немогуће мисије, ал ајд.

Иначе је мој колега, и долази у бесним колима на факс а нешто кења о гету, тако да га не ценим претерано... но можда грешим... а за ово прво сам прилично сигурна да не грешим.

2 жирафко: најежила си ме.
Кад само помислим да моја сестра каже за њега да је НЕМУШТ... то ТАКО НИЈЕ ТАЧНО.

upravo si srusila sve snove malog djecaka u meni...hehehe salim se...pa znas kako...o ukusima se i ne treba bas raspravljati...meni se svidjaju neki tekstovi i nije mi bitno kakvog je materijalnog stanja i to...jer u nekoliko pesama stvarno mogu naci sebe...ne znam mozda gresim al to je to...e da veceras ima koncert u banja luci...tu kod mene...p.s. kako da dodjem do njegove knjige one....zajedno sami il tako nesto jel....i reci mi jel ti bas ono njega znas i to?pozzzz

Не знам га лично, само сам га видела на факсу једном у пролазу, то за кола ми је рекла пријатељица, библиотекарка са факултета, која га виђа редовно. Па, знаш како, ако хоћеш да говориш о гету и лошем стању у држави, а возиш добра кола, мало је, знаш... исфолирано, неискрено... за хип-хоп јесте битно, због тема којима се бави. Но, остављам могућност да грешим, никад се не зна...

Знам шта кажеш, има он добрих песама у односу на остали хип-хоп, ал да није за историју књижевности - није, признај и сам. :)

Уживај у концерту.

Ova se pesma veoma retko sreće. Pravo je blago. Jedna od meni najdražih pesama uopšte. Nekada davno, moja je baka naučila ovu pesmu na pamet u pirotskoj Učiteljskoj školi a meni ju je recitovala u detinjstvu. Ja sam je, specijalno za mog druga Gospodzu, prekucao iz zbirke pesama Vojislava Ilića, (Pesme, Vojislav Ilić,III izdanje,Glavni urednik : Raša Popov Oprema: Ivan Baldižar Tehnički urednik: Mirjana Jovanović Korektor: Dušanka Vidaković Izdavačka radna organizacija Matice srpske, Novi Sad Tiraž: 5000 primeraka Štampa: "Minerva", Subotica, 1984). Detaljne podatke o knjizi dajem iz razloga što je pesma neobično retka i nema je nigde na internetu, jedva da je njen naslov pomenut negde a niko je u celosti nije objavio, to pouzdano znam. A znam i to da Gospodža za nju nikad nije čula. Gospodzo, najljubaznije će te zamoliti da je prostudiraš malo i "odvagneš" legende i istorijske činjenice. "Pećina na Rudniku" Vojislava Ilića, premijerno:

Pećina na Rudniku - Vojislav Ilić

Triput crni gavran zagrakta i prnu
Nad mračnim kulama Ostrovice grada...
A despota Lazar podiže se tada,
Mračan pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik se hori
I gubi se naglo u neme daljine,
Niti potok šumi nit listak šumori,
Počivaju mirno rudničke planine-
Al` njegovu dušu crna slutnja para,
I Branković dozva sveštenika stara.

Kad sveštenik stari u odaju dođe,
A despot ogrnut crnim ogrtačem,
Pa niti se dize, nit mu ruci pođe,
No nemirno zvecka mamuzom i mačem.
Voštanica tiho na stolu mu gori,
Oboren mu pehar i vino prosuto...
Nalakćen na stolu on je mračno ćut`o,
Kao tajni užas da mu dušu mori-
No bezumno ruka poletela maču,
Kad se krik užasni još jedanput začu.

"Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
Jer sodomski greh mi um i dušu mrači.-
Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
Krik njegov užasni moj svršetak znači.
Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
Opusteće sjajni Brankovića dvori:
Ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
Tajnu što me muči i dušu mi mori!
Ispovest mi treba,zato sam te zvao:
Oče,- ja sam svoju majku otrovao...

Kad se Rudnik pređe i malena reka,
Ima jedno divlje i sumorno mesto,
Na koje sam nekad odlazio često,
A na tome mestu pećina je neka,
I u njoj jezero. Sa njenih visina
Ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće.-
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Kada samrt stegne moje grudi bolne,
I potone duša u večnome mraku,
Vi pođite tamo, razmaknite volne,
I na dnu jezera kopajte mi raku,
I tamo sahran`te. Preko moga groba
Nek se metne teška krstača gvozdena,
Da mi nema traga za poznije doba.
Da mi grob ne kunu u seda vremena.
Sve sam sada kaz`o, sad umreti mogu,
A ti moju dušu preporuči bogu."

Tako despot svrši. A kad treće noći
Počivaše Rudnik u krilu tišine,
Gluv nekakav šum se razli po samoći,
Kao val ogromni na sinjoj pučini -
I potonu u noć...Celo ovo veče
Sanovnici srpski stojahu na dvoru;
Mučio se despot do pred samu zoru,
A u zoru čelnik izađe i reče:
"Gospodo vitezi! Svršene su muke,
Despot dade dušu u božije ruke."

Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
Mrtvački se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
Dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Napred ide četa snažnih kopljanika,
a za njima sluge s rujnim buktinjama -
I mrtvački sanduk. I hor sveštenika
Oglašava ponoć svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni`,
Izgledaju oni k`o duhovi tajni.

Mrtva, pusta ponoć, nigde ziva znaka!
Samo katkad sova krikne i poleti,
Preplašena mozda od rumena zraka,
Od potmule lupe i pesama sveti`...
Kad stigoše mestu, blizu do obale,
Hor otpeva onda sumorno opelo;
Ustavama jakim razmakoše vale;
Iskopaše raku i spustiše telo,
I krst preko njega. I nad mračnim grobom
Zašumori voda i pokri ga sobom.-

I mir večni nasta...Mrki kopljanici
Oboriše ćutke koplja naopako,
Pogasiše sveće sedi sveštenici,
I krenuše natrag pogruzeni jako,
a ostade pusta i prazna pećina...
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće,
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.

1883.

Znam da je nema na netu, jer sam je tražila dok sam spremala realizam :)
Pravi si drug! :D

Kad sam bio na tvom grobu,
Zamirisa mir bosiljka,
A meni se priču glasak,
Šta mi radi moja Smiljka.

Tvoja Smiljka sirotanka
Još ne moze nogom stati,
A otac je zborit uci,
Prva rec joj bice ,,mati,,

Kad uzmogne nogom stati,
Kad nauči mater zvati,
Dovesću je grobu tvome,
Tu nek kaze ,,mati, mati,,.

O kako će na te glase
Crna guja srca moga,
Upiti se, stegnuti se,
Oko srca ranjenoga.

Pa ce mozda smrtnim stegom
Razdrobiti svu tegotu,
Viš kako su lepi nadi
Što me drže u životu.

Kad sam bio, J.Jovanović Zmaj

Zamalo nisam zaplakala na času dok sam je recitovala,...
Prva pesma koju sam naučila napamet jer mi se dopala, a ne zato što sam morala.

Ja volim neke druge Zmajeve pesme, npr. Otkide se, mislila sam da je on lalala, dok se nisam malo više udubila... :)
Je l vam se desilo nekad da vam dođe genijalna ideja i da je istog časa zaboravite? Evo pesme o tome. Prvo, čovek je zaslužio palac gore samim tim što je našao tako zanimljivu temu, pogotovo u ono doba, a drugo, sjajno je napisao.

Otkide se

Jedna mis'o, kao munja,
Tako brza, tako sjajna,
Otkide mi s' ispred duše
I postade duši tajna.

Ka da ode uvis gore -
Ne da s' videt oku mome;
Ja osećam bol otkida
I žalim za njome.

Hoćeš mi se ikad vratit,
Da te boje čuvam tade,
Misli moja... ili željo...
Il spomene... šta bijade?

A ona mi kanda šapće
Kroz tišinu blage noći:
'neću ti se nikad vratit -
Ti ćeš k meni doći.

Varljiv san

Kad sve varljivo usni u mirnoj noći,
Zaborav u životu potisne treptaj istine
Izgubljenim prostranstvima,
Sa druge strane sveta, u usnulo srce maleno,
Na vlažnoj grani, ptičici usamljenoj,
U varljivoj sreći, poznat zov treperi,

Zamili kroz noć ptičijeg opstanka zov
U toplom carstvu umišljenog zelenila,
Bogata lovišta izgube se u mislima,
Seta istine, kao avet, prostruji sećanjima,

Starog gnezda iz daljine opomena stigne:
Izgubljena ptica svaka, zbog opstanka,
Poći mora rodu svom za života.

Živorad Lukić Ziggy

2 Јелена Тихи Убица:
***дубиозно не значи нешто дубоко, већ нешто везано са сумњом.
То исто греши и много људи с Филолошког, али професори исправљају.

Хвала за постављање песме у сваком случају, антологија.

Evo još jedne lepe Ziggyjeve pesme:

U svetu samoće

U dugim noćima, u svetu samoće,
Katkad zasija iskra nade nove.
Zasvetli trepetaljka ugašene sreće.
Probudi se želja, kao avet, iz noći jesenje.

Pritisne tegoba umorno srce.
Kletva kao strela ljuta zapne u ustima.
Grč nemoćna bola prostruji grudima.
Iz oka krene vesnika gneva, suza vrela.

U meni odslikan svet moći u hladnoj noći
Košavu ledenu donosi. Smetove nanosi.
Vetar - sve pred sobom ruši. Radost prkosi.
Suzu toplu iz oka prazna - pustoši, odnosi.

U beskraju neispunjenih želja zastane,
S vremenom se igra, senku lika oživljava.
Širinu samoće u srce kameno zaključava.
Gnev u bolu duše krši krila slomljena.

(Pesma je iz knjige "Lirski zapisi", koja predstavlja autobiografsku ispovest. Uporedo sa pesmama na srpskom jeziku, postoje i engleske verzije istih. Ziggyjeva poezija sadrži deskriptivne minijature, vezane za njegova sećanja iz detinjstva, koje su prožete najsnažnijim osećanjima. Uglavnom dominiraju pasivna osećanja poput: nostalgije, melanholije, straha i očaja, ali i ljubavi. U svojim pesmama on se bavi filozofijom života i smrti, prolaznosti i večnosti. Zbog svega toga, njegova poezija zaslužuje veliku pažnju. Preporučujem ovu kjigu.)

Karl Sanberg (Carl Sandburg) - Tumačenje ljubavi

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POČINJE

Postoji mesto gde ljubav počinje, i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled sto bukti kao veliko vitlejemsko ognjište, ili malena acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrizna tepanja cudesna kao velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja - pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi i njen dolazak je tajna.

Postoji tumačenje ljubavi na svim jezicima i nije nadjeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto gde ljubav prestaje - a ljubav ne trazi ništa.

PAULA

Ničega drugog nema u ovoj pesmi - sem tvog lica.
Ničega drugog nema ovde - sem tvojih zednih, kao
noć sivih očiju.

Kej se u jezero pruzio pravo kao puščana cev
Stojim na keju i pevam o tebi kakvu te znam
ujutru.
Ne mislim na tvoje oči, tvoje lice.
Niti na tvoje razigrane noge, noge trkačkih konja.
Zbog nečeg drugog mislim na tebe ujutru na keju.

Tvoje su ruke sladje no hleb orahove boje kad me
se takneš.
Tvoje se rame očešalo o moju ruku - jugozapadni
vetar krstari kejom.
Zaboravljam tvoje ruke i tvoje rame i opet kazem:

Ničega drugog nema u ovoj pesmi - sem tvoga lica.
Ničega drugog nema ovde - sem tvojih zednih,
kao noć sivih očiju.

E ljudi,jel ko citao ovaj roman Grabljivica...Ja sam malo nesto prelistao ...Kazu da je bas sokantnno...pozzzzzz

Lično mislim, da izviniš, Brankaja, da je moje vreme skuplje od tog sranja, a i tvoje. Pripitaj onog ko ti je preporučio ovu knjigu kad je i šta je prethodno pročitao.

Nisam čitala i nemam nameru. Verovatno imam predrasude, ali ovog puta ću im biti dosledna. A prostitucije mi je preko glave na svim TV kanalima, među klinkama koje ne znaju šta će od sebe i muškarcima jednako tako emotivno zrelim. Neka svako živi svoj život kako najbolje zna, ali ne mora zato da me interesuje svačija biografija.

A nekome je možda ŠOKANTNo kad vidi sva ta mala crna slova, toliko njih odjedared godinama posle male mature, tj. vremena kada je čitao svoj omiljeni roman " Družba Pere Kvržice."

Polako žirafko,nemoj se nerviraš.Nije ti dečko dirao Bona pa da tako reaguješ. :)))

2 Ubica: sjajno
Ja sam čitala od nje roman o princu Gendžiju, ma divota jedna, preporučujem svakome. Još je i pun predivne poezije, budući da su se na japanskom dvoru dopisivali u stihu i na taj način komunicirali. Dakle, Murasaki Shikibu, zapamtite :)

nadovezivanje na žirafka:
Šokantno ne znači književno vredno. Mislim ok je i to čitati ako želiš da odmoriš mozak leti na plaži, ali nije za ovu temu, zaista. A ti žirafko dolazi na čet i nemo se nerviraš :)

Ma, samo mi je loše kad vidim ko sve može da živi od pisanja, a znam da jedan Crnjanski nije imao leba da jede! Da ne pričam o Servantesu koji je Španiji dao i ruku i oko a ne samo "Don Kihota", a umro od gladi. I onda tamo neko namrči artiju i kupi stan. Bruka.

I nisam ja ništa rekla o našem Brankaji, znam da je još uvek utučen što mora da čeka na posao moderatora;) pa neću da dolivam ulje na tihu vatru njegove još ne ugasle želje; ) samo kad ti ćelavi frizer kaže da promeniš razdeljak,tu nisu čista posla. Tako ti je i sa preporukama. Onaj ko mu je preporučio knjigu sigurno ima ozbiljan čitalački staž.

A ti si se već vidim dao na advokaturu ; ) Ako, ako: )

"Ali, molim vas! - poviknuce vam na to - ne mozete se buniti: to je: dva puta dva cetiri! Priroda ne pita: nje se ne ticu vase zelje, ni da li vam se svidjaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, dakle i sve njene rezultate. Zid je dakle zid, itd., itd." Gospode Boze! A sta se mene ticu zakoni prirode, i aritmetika, kad se meni, zbog cega bilo i dva-puta-dva ne dopadaju? Naravno da necu celom probijati neki takav zid, ako zaista nemam snage da ga probijem; ali necu se ni pomiriti s tim samo zato sto je predamnom bio kameni zid, a u meni je nedostajalo snage.

Kao da je takav kameni zid zbilja neko umirivanje, i zaista sadrzi u sebi ma slovce o miru, jedino zato sto je on: dva puta dva cetiri. O rugobo nad rugobama! Sasvim je drugo nesto: sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogucnosti i kamene zidove; i ne umiriti se ni na jednom od njih, ako vam je mrsko da se mirite; doci putem najneizbeznijih logickih kombinacija do najodvratnijih zakljucaka o vecitoj temi: da si zbog kamenog zida odnekud ti sam kriv, premda ti je potpuno jasno da nisi kriv, i usled toga, cutke i nemocno skrgucuci zubima, sladostrasno zamreti u inerciji, sa pomislju: da, kako se pokazuje, nemas cak ni na koga ni da se ljutis; nema predmeta za to, a mozda ga nikad nece ni biti; jer je sve prosto podmetanje, udesavanje, prevara, prosto popara, ne zna se sta i ne zna se ko, ali bez obzira na sve te neizvesnosti i udesavanja, vas ipak boli, i sto je vise nepoznatog sve vas vise boli!

Može neko neku preporuku za knjigu, nešto recimo o ličnom usavršavanju i to, ali da nije glupo ispiranje mozga tipa Robin Šarma mrtvi. Ako ne onda nešto random zanimljivo iz oblasti psihologije, ne mogu romane sad da čitam.

When I heard the learn’d astronomer;
When the proofs, the figures, were ranged in columns before me;
When I was shown the charts and the diagrams, to add, divide, and measure them;
When I, sitting, heard the astronomer, where he lectured with much applause in the lecture-room,
How soon, unaccountable, I became tired and sick;
Till rising and gliding out, I wander’d off by myself,
In the mystical moist night-air, and from time to time,
Look’d up in perfect silence at the stars.

Walt Whitman

Од поезије, Момчино Настасијевић

Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

Poštovanje svima!

Ne znam koliko (ne)volite elektronska izdanja, ali bih vam ovom prilikom preporučio sledeće:

http://issuu.com/sasa.paljenkas/docs/sasa_paljenkas_-_u_jednom_dahu

Poštovanje Arbore.

,,Od mogućih osam planeta Sunčevog sistema, ja izabrah Pluton. Devetu. Kao da mi je rečeno da uzmem jabuke iz korpe a ja pohrlim za orasima na stolu na kom nema krcka oraščića. Nema metafora, ja živim na Plutonu. Ne poznajem fiziku i zato imam strah da me neka strana sila velikom brzinom ne izbaci iz gravitacionog polja. Ne želim ni da se upoznam sa njom. Imam knjige ali ne želim da se strahovi opravdaju. Sjedim na njima, bojim se da ustanem i bojim se da odskočim, ne želim da odletim u svemir koji je negostoljubiv.
Ko je uopšte nazvao svemir negostoljubivim? Jeste, sve digresija na digresiju ali kakav je to kontrast na Plutonu, šarenilo unutrašnjeg nemira koje još više čini očiglednim spoljašnji mir koji je monoton. Biram da se mučim ali samo pod uslovom da ne budem na devetoj planeti nego na prvoj izbačenoj.''
Itd. Zanimljivo.

vesnam, dali si seks?

Ja sam nacionalista.

Steta, glasam za LDP vec 35 godina.

po tami moga tela
opaka svetlost šestari

v. p.

Оц Јоил

po tami moga tela
opaka svetlost šestari

v. p.

To u kombinaciji sa

Sijalicu dobru pališ
u tuzi mojoj smeđoj

su nešto najbolje što je ikada izašlo ispod jednog pera

Dela našeg života koja mi nazivamo dobrim delima i o kojima sa lakoćom pričamo skoro su sva ona dela koja činimo na "lak" način, i mi ih lako zaboravljamo. Neka druga dela, o kojima govorimo sa naporom, nikada ne zaboravljamo, i ona su mnogo više naša nego neka druga, a njihove senke prekrivaju dugo sve dane našeg života.
Herman Hese, Samovolja predstavlja zadovoljstvo

No njegova najmilija reč bila je "Izdržati" - u svome romanu o Fridrihu on nije video drugo do apotezu te zapovedne reči koja mu se činila skup sve vrline koja trpeći dela.

Tomas Man, the Thomas, Smrt u Veneciji.

Moja omiljena reč je bolešnjak.

"Noć je uzvišena, dan je lijep. Ljude koji imaju osjećanje uzvišenog, svečana tišina ljetnje večeri, kada se treperavi zraci zvijezda probijaju kroz smeđe noćne sijenke a mjesec stoji usamljen na vidiku, ponijeće polagano do uzvišenih osjećanja prijateljstva, ništavnosti svijeta, vječnosti. Svijetao dan uliva čovjeku poslovnu preduzimljivost i vedro raspoloženje. Uzvišeno dira čovjeka, lijepo očarava. Lice čovjeka koji je obuzet osjećanjem uzvišenog ozbiljno je, ponekad napregnuto i zadivljeno. A vedro osjećanje lijepog pokazuje se u živahnom sjaju očiju, u nasmijanim crtama lica, a često i u bučnoj veselosti. I uzvišeno može da bude raznoliko. Nekad ga u nama prati izvijesna jeza ili sjeta, nekad samo tiha zadivljenost, a u nekim slučajevima na uzvišenoj osnovi široko razvijena ljepota. ...Uzvišeno mora uvijek biti veliko, a lijepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno, lijepo može biti ukrašeno i nakićeno."
Svašta je Kant srao u toj knjižici, ali bilo je ovakvih, meni lijepih dijelova.

zašto brišeš postove ti?