"И другима - рече божански глас који ме је спасао - било је у томе стању дато да виде нешто од свог претходног постојања. Али ниједан од њих није могао да издржи да гледа далеко у прошлост! Снагу да виде сва своја рођења имали су само они који су се заувек ослободили окова Сопства. Овакви изузени појединци живе изван илузије, изван форме и времена, па бол не може да им се приближи. Али теби који си још роб илузије, не би ни сам Буда могао дати снаге да од прошлости више видиш, него само комадић преваљеног пута. Ти си још зачаран обманама уметности, поезије и музике, тебе заслепљују боје и облици, илузије чулног језика и чулних звукова. Тебе још залуђује тај феномен, који називате природом, а то је само друго име за празнину и сенку; обмањујете, зачарава и испуњава сањивом чежњом за чулним стварима. Али ко истински тежи за сазнањем, он не сме да воли ту сабласну Природу, не сме да се радује сјају ведрог неба, ни погледу на море, ни шуму река, ни облицима горских врхова, шума и долина, ни поигравању њихових боја. Онај који уистину тежи за сазнањем, не сме да се наслађује гледајући дела и поступке људи, слушајући њихове разговоре и посматрајући марионетску игру њихових страсти и емоција. Све је то само вијугање дима, блистава пара, пролазност, фантазмагорија. Радости, што их људи зову отменим, племенитим или узвишеним, нису ништа друго него префињена чулност, суптилна варка: отровно сјајно цвеће себичности, никло у слузи претходних похота и жеља. Ко се наслађује сјајем неба без икаквог облачића; или гледајући како брегови кретањем сунца мењају своје боје; или посматрајући како се море таласа и како се гаси жар сунца на заласку; или ко се радује цветању биља и цвећа, њему при свему томе, само чула уживају. Једнако је чулна радост кад се посматрају дела, о којима се говори да су велика, лепа и херојска, јер и то значи: радовати се представама ствари за којима људи бедно теже у овој долини суза: пролазна љубав, слава и част, које су све испразне попут краткотрајне пене. Небо, сунце и море, врхови планина, шуме и долине - све лепоте и облици и боје: све је то само сенка. Осећања и мисли и људска дела, била висока или ниска, племенита или неплеменита - све ствари, биле извршене или тек замишљене ради какве друге, а не вечне сврхе, нису ништа друго него сањарије, које су потекле из снова и које рађају празнину. Ко је просветљен и упућен, њему су сва осећања самога себе, сва љубав и сва мржња, сви болови и све радости, сва нада и сва жалост - празне сенке. Младост и старост, лепота и ужас, драгост и ругоба - то је све једно исто. И живот и смрт су једно исто, а простор и време постоје само као позорница за вечну игру сенки. Ти немаш такво сазнање. Твом се оку још причињава сенка стварношћу и тама светлом и празнина лепотом. И зато је поглед на твоја претходна рођења и животе мога у теби да изазове само бол.
Ја упитах:
- А да сам имао снаге да својим погледом досегнем до почетка, до руба свих времена, да ли бих онда могао да одгонетнем тајну свемира?
- Не би - одговори божанство. - Тајна може само бесконачном визијом да се одгонетне. Да си могао да погледаш неизрециво даље у прошлост, него што је твоја снага допуштала, онда би за тебе прошлост постала будућношћу. А да си могао још више да издржиш, будућност би се за тебе вратила у корито садашњости.
- Зашто? - Одговорих у чуду. - Шта значи тај круг?
- Нема другог круга, него круг илузија о рађању и смрти, за који је незналица својим мислима и делима прикован. Али тај се круг састоји само од времена, а и време није ништа друго него илузија."
из приче "У кругу", збирка "Кокоро", Лафкадио Херн
"Ово тле испод мене једнако је старо као и Млечни пут на небу. Зови га како хоћеш, иловачом, земљом, прашином: његова су имена само симболи људских осећања. Заиста оно нема имена и не може никако да се назове, него је тек гомила енергија, бескрајних могућности. Јер је настало ударањем оног бескрајног мора умирања и рађања, чији се таласи невидљиво издижу из вечне ноћи, да се у пени звезда разиђу."
"Постоји ли ишта што може да се види, опипа, измери, а да у томе није никад било и свести?" Постоји ли негде атом који никад није треперио од радости или бола? Ваздух који никад није одјекнуо криком или живом речју? Има ли капљице која никада није била суза? Нема сумње, и ова је прашина осећала. Она је била све што знамо, и много тога што никада нећемо знати. Небројено је пута била маглина и звезда, планета и месец. Била је и божанство - сунчани бог оним световима, који су се у другим еонима окретали око Сунца и клањали својим боговима. "Сети се, човече, да си само прашина!" - то је реченица једнако плитка као и материјализам, који се држи само површине. Јер шта је прашина? "Сети се, прашино, да си била Сунце и да ћеш опет постати Сунцем!...да си била светло, живот, љубав - и да ћеш се опет вечном космичком магијом у све ово много пута претворити!"
"Ми се само у обмани и лудости прибојавамо нашега "ја". Јер, шта је заправо индивидуалност? Заиста, нема никакве индивидуалности, него постоји неизрачунљива многострукост. Шта је људско тело? To je један облик, изграђен од милиона живих ентитета, пролазна заједница индивидуа, које називамо ћелијама. А човекова душа? Смеса квантилиона душа! Сваки појединац и сви ми заједно нисмо ништа друго него бесконачне смесе фрагмената пређашњих живота. А свеопшти процес, којим се личност непрестано раствара и онда опет саставља, одувек се у нама одиграва и даље ће се одигравати, као и у свему другоме... Не знам да ли и ти (под "тобом" подразумевам читав низ душа) доиста чезнеш за бесмртношћу. Али ја признајем да за мене "мој дух" није никакво "краљевство". Пре бих рекао да је нека фантастична република, коју сваки дан мучи више револуција, него што их има у Јужној Америци; а номинална влада, која се сматра рационалном, изјављује да таква непрестана анархија није пожељна. Ја имам душа, које би хтеле да плове ваздухом и да пливају у мору, и опет душа, које би желеле да живе у шумама или на врховима брегова. Имам душа које чезну за буком великих градова, и душа које би хтеле да живе у тропској самоћи; онда душа, којима се миле различити степени голог дивљаштва и које траже номадску слободу без икаквих намета; па конзервативних нежних душа, оданих царству и феудалним традицијама, и душа нихилистичких, зрелих за Сибир; надаље исувише ревносних душа, које мрзе сваку неактивност, и пустињачких душа, које живе у медитативној усамљености да само сваких неколико година по једанпут осећам њихово мицањe; душа које верују у фетише, политеистичких душа, па душа које проповедају ислам, и средњовековних душа које воле манастирску хладовину и облаке тамјана и светлуцкање буктиња и полутамне висине готског црквеног сумрака. Да се све ове душе споразумеју и сложе, то је сасвим немогуће: и зато има увек немира, буна, устанака и грађанских ратова. Већини је ово стање одвратно и велики би број душа хтео да се исели. А мудра мањина осећа да не може да се нада бољем стању, док се постојећа социјална грађевина потпуно не разори.
Ја сам индивидуум, индивидуална душа? Не, ја сам читав један народ, по броју немерљив народ! У мени су генерације генерација, еони еона! Оне силе од којих је сачињено моје садашње "ја", биле су небројено пута распршене, па су се опет с другим рушевинама сјединиле. Какав значај зато може да има наредна дезинтеграција? Можда ће након небројених милиона година и сунчаних пожара све оно што је сада најбоље у мени поново ујединити.
Кад би само могло да се нађе неко објашњење за питање: "Зашто?" Питање "одакле?" и "куда?" не муче нас толико, јер нас садашњост, иако неодређено, умирује у погледу будућности и прошлости. Али "Зашто?"
из приче "Прашина", збирка "Кокоро", Лафкадио Херн
