Вукајлијина библиотека

Ово је тема за књижевне сладокусце, за дискусије о поезији и прози, омиљеним књигама, песницима и цитате из песама, драма, романа... шта бисте волели да прочитате, коју бисте књигу препоручили? Које писце волите а које не подносите и зашто? Напишите омиљену реченицу или стих... свему је томе намењена ова тема.

Ево мали допринос од мене за почетак.
Нервозни отац војника, Благоје, у кафани на пристаништу који чека лађу и повратак сина за кога зна да је рањен... док седи са капетаном, његов страх се пробија кроз детаље које примећује и његово упорно започињање разговора:

"...Насред среде стајаше једна дрвена столица са сламним седиштем и сломљеном и тако живописно испруженом ногом као да хоће да се фотографише...
...
Благоје склони најпре ону столицу, псујући "што ће ово чудо овде", седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа по столу, хтевши се налактити. Али се одједанпут, трже видећи по столу грдну, црвенкасту масну мрљу...
...
- Јесте ли видели онога с ногом?
- Кога с ногом?
- Та онога без ноге?
- Кога без ноге?
- Та онога са штаком?
- Кога са штаком?
- Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу!
- А што су му одсекли?
- Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге... Зар ви не знате онога с ногом?
- Не знам - рече капетан - нисам га видео.
- Па све проси пред црквом!
- Хм!
- Ух, Боже! - Благоје се стресе. - Овакав бадрљак амо! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа - жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди!
- Па дабогме!
- Само то ми се не допада што проси."

Мало касније, слика његовог сина:
"Војник се захваљиваше непрестано са: "хвала, браћо!, хвала, браћо!", али му глас постајаше све више и више загушљив. Те две речи почеше добијати одсудан ритам, као у слепаца на вашару, и он као да сад први пут осети са свом снагом непоколебљивог уверења да је богаљ и просјак."

Лаза Лазаревић, "Све ће то народ позлатити"

VanGoga
12.09.2010.
William Shakespeare - Sonet 116
let me not to the marriage of true minds
Admit impediments; love is not love
Which alters when it alteration finds,
Or bends with the remover to remove:
O, no, it is an ever-fixed mark
That looks on tempests and is never shaken;
It is the star to every wand'ring bark,
Whose worth's unknown, although his height be taken.
Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks
Within his bending sickle's compass come;
Love alters not with his brief hours and weeks,
But bears it out even to the edge of doom.
If this be error and upon me proved,
I never writ, nor no man ever loved.

Pročitaj njegov devetnaesti sonet.

ДВОЈИЦА ЧИСТАЧА УЛИЦА НА КАМИОНУ. ДВА ПРИПАДНИКА BEATIFUL PEOPLE У МЕРЦЕДЕСУ / Лоренс Ферлингети

Пред семафором чекају на зелено светло
у девет ујутру у центру Сан Франциска
светло-жути ђубретарски камион
с двојицом ђубретара у црвеним пластичним пелеринама
који стоје на задњој платформи
сваки нагнут на своју страну
и буље у елегантни отворени мерцедес
са елегантним паром у њему
Мушкарац у модерном троделном ланеном оделу
плаве косе до рамена и с наочарима за сунце
млада плавуша врло немарне фризуре
у краткој сукњи и чарапама у боји
на путу за његов архитектонски биро
А двојица чистача на ногама од јутрос од четири
већ надркани од своје марш-руте враћају се кући
Старији од њих сиво-гвоздене боје косе
и погрбљених леђа
леда их налик на гротескног Квазимода
А млађи такође са наочарима за сунце и дугокос
отприлике истих година као возач мерцедеса
Оба ђубретара зуре као из неке велике даљине
на овај кул пар
као да гледају неку безмирисну тв рекламу
у којој је све увек могуће
И баш то црвено светло за тренутак
задржава ових четворо људи заједно
као да је баш све могуће да се догоди међу њима
преко тог великог залива немирног мора наше демократије

На енглеском:
http://www.think-ink.net/visit/truck.htm

Čekanje

Negde tamo čeka, čekajući,
knjiga čeka, čekajući,
da bude napisana.
Hladne, hladne strane,čekaju,
da budu napisane,
čovek traga za Bogom,
u knjizi.

Negde tamo čeka, čekajući,
slika čeka, čekajući.
Čeka da bude naslikana.
Hladno, hladno belo platno
čeka da bude naslikano.
Čovek traga za Bogom u slici.

Negde tamo čeka, čekajući,
žena čeka, čekajući,
da bude voljena čeka,
hlana, hladna žena,
čeka da bude voljena.
Čovek traga za Bogom
u ženi.

Negde tamo čeka, čekajući,
čovek čeka, čekajuči.
Hladan, hladan čovek,čeka,
da bude željen,čeka.
Čovek traga za Bogom
u čoveku.

Negde tamo čeka, čekajući,
dete čeka čekajući.
Čeka, čekajući da bude rođeno,
hladno, hladno dete, čeka,
da bude rođeno, krv zemlje,
čeka da postane.
Čovek traga za Bogom
u detetu.

Vetar, more,
nebo, zvezde,
jesu oko
nas.

Bob Kofman, bit poeta.
(1925-1986)

Добар избор, Мачкеру.

Зна ли ико чији су ово стихови:

*
На косову дрема јато гаврана. Мајлс Дејвис у Њујорку шмрче кокаин.*
Пи, пи, пи - рече Хитлер пилету.
Пиле то није очекивало од Хитлера.
*
Сунчан дан. Просјак лежи на клупи. Четири места мање.*
Отворен прозор. Чисти ваздух излази из моје собе.
*
Мене најбоље познају они који су ме видјели само једном, и то ноћу у пролазу.*

........

Дао сам његову збирку пјесама некоме прије 5-6 година и више је никад
нисам видио, не сјећам се ни њеног назива, а заборавио сам и име и презиме аутора. Све што могу рећи је да је човјек био потписан као
пјесник из Београда (ране деведесете су у питању) са презименом и
именом типа Драган Петровић или Небојша Јовановић или Драган Јовановић
или Небојша Петровић, дакле зове се као и сваки трећи становник ових
простора.

-Зашто се анђели збуњују и ћуте? Моје сутра је срећно. Да. Наше сутра је срећније од нашег данас или јуче. Али ко нам гарантује да наше прекосутра неће бити горе од нашег прекјуче?

-Тако је, Вењичка! То си лепо рекао. Наше сутра и тако даље. То си рекао веома углађено и умно, ти ретко кад говориш тако углађено и умно.
И уопште, памети немаш баш превише. Зар опет то не знаш? Помири се, Вењичка, макар са тиме што је твоја душа шира од твог ума. Па шта ће ти ум кад имаш савест а поврх свега тога добар укус? Савест и укус то је већ толико много да умови постају сувишни.

А реци нам, Вењичка, када си први пут приметио да си будала?

- Ево када. Када сам истовремено чуо два супротна прекора: прекоравали су ме да сам досадан и лакомислен. Ако је човек паметан и досадан, неће се спустити до лакомислености. А ако је лакомислен и уман - неће себи дозволити да буде досадан. А ево ја, трапавко, некако сам то спојио.

Да кажем зашто? Зато што ме боли душа а не дозвољавам да се то види. Зато што, од када знам за себе једино што радим је симулирање душевног здравља. Сваког тренутка на то расипам све (све без остатка) и умне, и физичке, и све друге снаге. Зато сам ја и тако празан. Све о чему ви говорите, све што вас свакодневно интересује - мене уопште не интересује. Да.
А о ономе што мене интересује - никад никоме нећу рећи ни речи. Можда из страха да не испаднем смешан, можда још због по нечега, али ипак - ни речи.

Сећам се, још веома давно, кад је у мом присуству почињао разговор или спор о некој глупости, говорио сам: " Ех хтели бисте да говорите о тој глупости! "
А одговарали би ми изненађено: " Каква глупост! Ако је то глупо шта је онда паметно? " А ја сам говорио: " О, не знам, не знам! Али има."

В. Јерофејев
"Москва-Петушки"

Proljeće
Vito Nikolic

Tamniji za tamu ove jeseni tmaste
i grublji za zimu ove zime prošle
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam opet reći: Dobrodošle!

Vrapcima ja moram, nežno, kao otac
reći nešto toplo u ovaj dan plavi
vrapcima - tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi.

Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste
ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba
razmažene gospođice laste.

Oni su s nama zebli ispod streha
oni su voljeli i ovo golo granje,
zato, moj pozdrav, vesela grudvo smjeha
gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!!!

Зовем се тму, знам да је то глупо име, ја ту ништа нисам крив, мене су измислили, други су хтели да се зовем тму, не постојим, не постоје ни велика слова, пола сам машта других, пола сопствена фикција, не знам да ли постоје тачке, не знам више ништа
напуштен сам ципеле су ми отишле некуда, капут се смрзава у неком углу, очи су ми изашле из дупљи и све то посматрају са прозора, као и све курве.

Светислав Басара "Изгубљен у самопослузи"

From childhood's hour I have not been As others were
I have not seen
As others saw
I could not bring
My passions from a common spring
From the same source
I have not taken
My sorrow
I could not awaken
My heart to joy at the same tone
And all I lov'd
I lov'd alone
Then in my childhood in the dawn
Of a most stormy life was drawn
From ev'ry depth of good and ill
The mystery which binds me still
From the torrent, or the fountain
From the red cliff of the mountain
From the sun that 'round me roll'd In its autumn tint of gold
From the lightning in the sky As it pass'd me flying by
From the thunder, and the storm
And the cloud that took the form
(When the rest of Heaven was blue)
Of a demon in my vie.

Edgar Alan Poe.

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog sreće njene
i srece moje.

Pijana kisa šiba i mlati.
Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio, gorak.
A ona,
ne znajući - prošla.

Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u zudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako.

Mika Antić

A Gardener's Last Wish

Don’t carry me off in a brass-handled coffin
With a wreath on my chest I won’t be ‘at rest’

There’s nothing much worse than a ride in a hearse
To a hole in the ground with just strangers around

No! bury me deep in the compost heap
Or pop me right under a nice floribunda

Its really much wiser to become fertiliser
Then I can grow roses as I decomposes.

Sa pogledom ugašenim,
s prekrštenim rukama,
na mrtvačkom odru svom
ležao sam međ' vama.

Vi ste moje bledo lice
rosnim vencem obvili,
i o mojim bolovima
sa uzdahom zborili.

Ja sam sluš'o reči vaše
s njinim slatkim otrovom,
i gorko sam nasmej'o se
pod mrtvačkim pokrovom.

Vojislav Ilić

Kad smo bili deca
potrbuske
lezeci na travi
cesto smo pricali
o tome
kako bismo
zeleli da
umremo
i svi bismo se
uvek
slozili:

svi smo
zeleli da umremo
jebuci

(bez obzira sto
niko od nas
nije do tada
jebao nesto)

a sada
kad
tesko da smo vise
deca
uglavnom mislimo
o tome
kako da
ne umremo

i
bez obzira
sto smo
spremni

mnogi od
nas
vise bi
voleli
da to ucine
sami
ispod carsava

sada
kad su
mnogi od nas

sjebali
svoje
zivote.

Bukovski.

'Postoje dve vrste vizuelnog pamćenja: jedna, kad otvorenih očiju vešto nanovo saznajete lik u laboratoriji svog duha(i tada Anabel vidim u takvim opštim pojmovima kakvi su: 'koža boje meda', 'mršave ruke', 'smeđa ukovrdžana kosa', 'duge trepavice', 'velika blistava usta'), i druga, kad u magnovenju dočarate, zatvorenih očiju, na tamnoj unutarnjoj strani očnih kapaka objektivnu, apsolutno optičku repliku ljubljenog lica, malu sablast u prirodnim bojama(tako vidim Lolitu).'

Nabokov

,,Odmah sam osetio da ih volim i da moram da ih se otarasim,i to odmah,pre nego što pojedu hleb i pre nego što se i ostali probude i primete ih."

Iz knjige Ljuljaška smrti.Glavni lik je našao male miševe ispod jastuka đe drži hljeb u radnom logoru. Zanimljivo mi ovo odmah je osetio da ih voli i da mora da ih se otarasi.Glad očiju nema.

" Za Dimitrija Gerasimoviča se slobodno moglo kazati da živi u kući od karata, a da to ne zazvuči kao metafora: svoju dvospratnicu u Skerlićevoj ulici ovaj časni starac zaista je dobio na kartama u čuvenoj partiji pokera 1923. u separeu kafane "Volga" od kožarskog trgovca Simovića, kada ga je poterala karta, pa dva puta zaredom izvukao fleš - rojal. Neutešno daleko od svog Kerča, zalutao u ovu čudnu varoš sa podmuklom klimom: predugim kišama i brdima koja su je zatvarala sa tri strane; večito za nešto kriv pred svojom babuškom - "majčicom našom dobrotvorkom Stepanidom Viktorovnom", koja se danima, uvela i otežala, izležavala poput kakve istočnjačke odaliske u neopisivom neredu kroz koji su se vukle opale dlake domaćeg zeca, Korovljov je umeo da sačuva svoju dušu od spoljnjeg rasula. Tamo gde bi se zatekao, podizao je svoj dom u savršeno urednom poretku ličnih predmeta. Vadio je futrolu za naočare, perorez na lančiću, džepni časovnik, paklo cigareta i jeftin upaljač sa štitnikom protiv vetra, kakav koriste još samo kočijaši i vojnici, i svaka od tih stvarčica zauzimala je precizan položaj u odnosu na njegov kožni notes, čije je uloške redovno menjao, i svežanj olovčica zarezanih do nemogućeg, od kojih su neke bile toliko istrošene da ih je morao uvlačiti u produžetak od trske sa metalnim prstenom. Sve te sitnice, koje, trezveno gledajući, nisu mnogo vredele, kada bi se našle pred Dimitrijem Gerasimovičem, izazivale su želju da ih čovek poseduje, jer su bile kao omađijane značajem što im ga je poklanjao stari profesor. Od njega je Herceg naučio da stvari ne vrede toliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi."
Momo Kapor, "Provincijalac"

-Имао сам пријатеља, никад га нећу заборавити. Увек је био некако опседнут, као да је у њега ушао зао дух.
Шенуо је – а можете мислити због кога? Због Олге Ердељи, познате совјетске харфисткиње.
Можда је и Вера Дулова такође славна харфисткиња, али он је шенуо због Олге Ердељи. А НИКАД ЈЕ У ЖИВОТУ НИЈЕ НИ ВИДЕО, само је слушао на радију, чим она такне харфу, можете мислити, шенуо.

Шенуо и лежи. Не ради, не учи, не пуши, не пије, не устаје из кревета, прозоре не отвара, девојке не гледа. Дајте му Олгу Ердељи, и доста.
Наслушаћу се, каже, Олге Ердељи, и васкрнућу: устаћу из кревета, радићу, учићу, пушићу, пићу, и кроз прозор ћу гледати.

А ми му говоримо:
-Шта ће ти баш Олга Ердељи? Узми Веру Дулову, узми је уместо Ердељијеве. Вера Дулова такође дивно свира!
А он:
-Брига ме за вашу Веру Дулову! Видео сам Веру Дулову кад сам цркавао! Са вашом Вером Дуловом ни да с..ем не бих сео!

Видимо, мали је сасвим побенавио. Кроз три дана поново идем к њему.

-Како си, још увек о Олги Ердељи сањариш? Нашли смо ти решење: ако хоћеш сутра ћемо ти довести Веру Дулову?
-Свакако, - одговара, – ако хоћете да ја вашу Веру Дулову удавим струном од харфе, онда, молим, доведите је. Ја ћу је удавити.

Шта да се ради? Мали цркава, треба га спасавати. Пошао сам к Олги Ердељи да јој објасним о чему се ради, али се нисам усудио. Мислио сам поћи и до Вере Дулове али рекох не, удавиће је као пиле.
Лутам градом, тужан сам : оне тамо седе и свирају, забављају се уз харфе, а од малог остало само кост и кожа.

И онда, сретнем бапца. Није била много ни матора а била је пијана к'о треска. „Рубљу ми дај“, - рекла је – „Дај ми р-р-р-рубљу!“ Тада ми је синуло. Дао сам јој рубљу и све сам јој објаснио, а она , та пичкица, била је разумнија од Ердељијеве. Због убедљивости сам је натерао да понесе балалајку.

И тако сам је одвукао свом пријатељу. Ушли смо: он лежи и тугује.
Прво сам му, још с прага, бацио балалајку, а затим му под нос гурнуо Олгу, гурнуо сам је на њега. „ Ево је Олга Ердељи!“ - рекао сам, -„ Ако не верујеш, питај!“

А сутрадан видим: отворио прозор, провирио кроз њега и запалио је. Затим је почео мало радити, учити, пити, и постао човек као и сви други људи.
Ето, видите !

Венедикт Јерофејев, „Москва- Петушки“
На постављању каблова на међународном аеродрому Шерементјево
у јесен 1969.

ДЕМОН

Ми смо сами.

ТАМАРА

А Бог?

ДЕМОН

Од нас је диг'о руке;
Небом је само заузет,
Не занима га овај свет.

ТАМАРА

А Пакао и вечне муке?

ДЕМОН

Шта онда? Бићеш и ту са мном.

ТАМАРА

Ма ко ти био, пријатељу,
Што спокој си у духу пламном
Изгубио за вечност целу,
С уживањем што свесно није
Ја слушам тебе, страдаоче...
Но ако реч ти замку крије,
Ако ме преварити хоће...
О, смилуј се... Зар стећи мене
За тебе неку славу значи?
Зар небо више ја привлачим
Од свих што нису примећене?
И оне усред земног пука
Лепоту проносе божанску,
И постељу им девичанску
Још није такла смртна рука...
Не! Заувек ми се закуни...
Говори - видиш муке ове,
Видиш и моје женске снове!
Ти блажиш стрепњу што се буни...
Но твом је духу све познато
И пожалићеш мене зато.
Закуни ми се... Од злог циља
Реци да одричеш се сада.
Зар нема заклетве што збиља
Не може душу злу да свлада?

ДЕМОН

Кунем се данима створења,
И пропасти све васељене,
Кунем се срамом сагрешења,
Победом правде савршене;
Кунем се кратким сном о слави
И падом што га у мрак зави;
Кунем се виђењима нашим,
Растанком новим ког се плашим;
Кунем се судбом слугу мојих,
Духова чију власт освојих;
Кунем се будним мачевима
Душмана мојих, херувима;
Животом кунем се и гробом,
Земаљском светињом и тобом;
Кунем се твом сузом плахом
И чашом кад ти поглед трне,
Невиних уста твојих дахом,
Таласом твоје косе црне;
Кунем се љубављу и страшћу,
Кунем се срећом и пропашћу;
Ја одрекох се охолости
Што освету са мржњом снује;
Одсада отров лукавости
Никоме неће дух да трује;
Ја нећу с небом да се борим,
Ја хоћу љубављу да горим,
Ја хоћу добром да одишем!
Сузама покајања свога
Са чела мога ћу да збришем
Трагове огња небескога,
И нека мирни врт тог света
Без мене, безбрижан, доцвета!
Твог бића тајне драгоцене
Појмити једино ја могу,
И јер си светиња за мене,
Моја је власт крај твојих ногу.
На љубав твоју као на дар
Ја чекам, веруј ми, Тамара;
За твој сам један миг ја кадар
Да вечност жртвујем, пун жара,
Јер величину ја не губим
Ни када мрзим, ни кад љубим.
И са мном, сином васељене,
Поћи ћеш ти у крај комета,
Где бићеш царица тог света
И верни друг што прати мене;
Без саучешћа, без ганућа
На Земљу ћеш да гледаш ти,
Где брзо трне жеља врућа,
Где варљиви су лепи сни;
Где има само лажне среће
И грехова и тешких казни,
Где никад нико без бојазни
Ни мрзети ни љубит' неће.
...

O, Death- Ralph Stanley

O, Death
O, Death
Won't you spare me over til another year
Well what is this that I can't see
With ice cold hands takin' hold of me
Well I am death, none can excel
I'll open the door to heaven or hell
Whoa, death someone would pray
Could you wait to call me another day
The children prayed, the preacher preached
Time and mercy is out of your reach
I'll fix your feet til you cant walk
I'll lock your jaw til you cant talk
I'll close your eyes so you can't see
This very air, come and go with me
I'm death I come to take the soul
Leave the body and leave it cold
To draw up the flesh off of the frame
Dirt and worm both have a claim
O, Death
O, Death
Won't you spare me over til another year
My mother came to my bed
Placed a cold towel upon my head
My head is warm my feet are cold
Death is a-movin upon my soul
Oh, death how you're treatin' me
You've close my eyes so I can't see
Well you're hurtin' my body
You make me cold
You run my life right outta my soul
Oh death please consider my age
Please don't take me at this stage
My wealth is all at your command
If you will move your icy hand
Oh the young, the rich or poor
Hunger like me you know
No wealth, no ruin, no silver no gold
Nothing satisfies me but your soul
O, death
O, death
Wont you spare me over til another year
Wont you spare me over til another year
Wont you spare me over til another year

Jak, a i mučan mi ostao Selimovićev opis komšije alkosa koji se sam obogaljio
("Sjećanja")

"Džemal je u piću oštrim nožem udarao u svoja stegna, dok nije isjekao sve žile i mišiće, pa je i sad, pijući, zabadao nož u sasušene patrljke, ne dozvoljavajući nikome da mu priđe, niti je ko mogao da ga savlada, tolika mu je još snaga ostala u rukama."

Најјача сцена коју сам до сада прочитао, која ме је откинула да ми није било добро пар дана после тога, је она задња сцена у Идиоту од Достојевског. Намерно не причам о чему се ради, јер ако га неко није прочитао, обавезно да га прочита (Идиота).
А и даље не капирам шта ће му та сцена, јер скроз одскаче од целе књиге. Има ли ко неко тумачење око тога, јер сам ја и даље у ребусу?

"Ali, molim vas! - poviknuce vam na to - ne mozete se buniti: to je: dva puta dva cetiri! Priroda ne pita: nje se ne ticu vase zelje, ni da li vam se svidjaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, dakle i sve njene rezultate. Zid je dakle zid, itd., itd." Gospode Boze! A sta se mene ticu zakoni prirode, i aritmetika, kad se meni, zbog cega bilo i dva-puta-dva ne dopadaju? Naravno da necu celom probijati neki takav zid, ako zaista nemam snage da ga probijem; ali necu se ni pomiriti s tim samo zato sto je predamnom bio kameni zid, a u meni je nedostajalo snage.

Kao da je takav kameni zid zbilja neko umirivanje, i zaista sadrzi u sebi ma slovce o miru, jedino zato sto je on: dva puta dva cetiri. O rugobo nad rugobama! Sasvim je drugo nesto: sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogucnosti i kamene zidove; i ne umiriti se ni na jednom od njih, ako vam je mrsko da se mirite; doci putem najneizbeznijih logickih kombinacija do najodvratnijih zakljucaka o vecitoj temi: da si zbog kamenog zida odnekud ti sam kriv, premda ti je potpuno jasno da nisi kriv, i usled toga, cutke i nemocno skrgucuci zubima, sladostrasno zamreti u inerciji, sa pomislju: da, kako se pokazuje, nemas cak ni na koga ni da se ljutis; nema predmeta za to, a mozda ga nikad nece ni biti; jer je sve prosto podmetanje, udesavanje, prevara, prosto popara, ne zna se sta i ne zna se ko, ali bez obzira na sve te neizvesnosti i udesavanja, vas ipak boli, i sto je vise nepoznatog sve vas vise boli!

Može neko neku preporuku za knjigu, nešto recimo o ličnom usavršavanju i to, ali da nije glupo ispiranje mozga tipa Robin Šarma mrtvi. Ako ne onda nešto random zanimljivo iz oblasti psihologije, ne mogu romane sad da čitam.

When I heard the learn’d astronomer;
When the proofs, the figures, were ranged in columns before me;
When I was shown the charts and the diagrams, to add, divide, and measure them;
When I, sitting, heard the astronomer, where he lectured with much applause in the lecture-room,
How soon, unaccountable, I became tired and sick;
Till rising and gliding out, I wander’d off by myself,
In the mystical moist night-air, and from time to time,
Look’d up in perfect silence at the stars.

Walt Whitman

Од поезије, Момчино Настасијевић

Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

Poštovanje svima!

Ne znam koliko (ne)volite elektronska izdanja, ali bih vam ovom prilikom preporučio sledeće:

http://issuu.com/sasa.paljenkas/docs/sasa_paljenkas_-_u_jednom_dahu

Poštovanje Arbore.

,,Od mogućih osam planeta Sunčevog sistema, ja izabrah Pluton. Devetu. Kao da mi je rečeno da uzmem jabuke iz korpe a ja pohrlim za orasima na stolu na kom nema krcka oraščića. Nema metafora, ja živim na Plutonu. Ne poznajem fiziku i zato imam strah da me neka strana sila velikom brzinom ne izbaci iz gravitacionog polja. Ne želim ni da se upoznam sa njom. Imam knjige ali ne želim da se strahovi opravdaju. Sjedim na njima, bojim se da ustanem i bojim se da odskočim, ne želim da odletim u svemir koji je negostoljubiv.
Ko je uopšte nazvao svemir negostoljubivim? Jeste, sve digresija na digresiju ali kakav je to kontrast na Plutonu, šarenilo unutrašnjeg nemira koje još više čini očiglednim spoljašnji mir koji je monoton. Biram da se mučim ali samo pod uslovom da ne budem na devetoj planeti nego na prvoj izbačenoj.''
Itd. Zanimljivo.

vesnam, dali si seks?

Ja sam nacionalista.

Steta, glasam za LDP vec 35 godina.

po tami moga tela
opaka svetlost šestari

v. p.

Оц Јоил

po tami moga tela
opaka svetlost šestari

v. p.

To u kombinaciji sa

Sijalicu dobru pališ
u tuzi mojoj smeđoj

su nešto najbolje što je ikada izašlo ispod jednog pera

Dela našeg života koja mi nazivamo dobrim delima i o kojima sa lakoćom pričamo skoro su sva ona dela koja činimo na "lak" način, i mi ih lako zaboravljamo. Neka druga dela, o kojima govorimo sa naporom, nikada ne zaboravljamo, i ona su mnogo više naša nego neka druga, a njihove senke prekrivaju dugo sve dane našeg života.
Herman Hese, Samovolja predstavlja zadovoljstvo

No njegova najmilija reč bila je "Izdržati" - u svome romanu o Fridrihu on nije video drugo do apotezu te zapovedne reči koja mu se činila skup sve vrline koja trpeći dela.

Tomas Man, the Thomas, Smrt u Veneciji.

Moja omiljena reč je bolešnjak.

"Noć je uzvišena, dan je lijep. Ljude koji imaju osjećanje uzvišenog, svečana tišina ljetnje večeri, kada se treperavi zraci zvijezda probijaju kroz smeđe noćne sijenke a mjesec stoji usamljen na vidiku, ponijeće polagano do uzvišenih osjećanja prijateljstva, ništavnosti svijeta, vječnosti. Svijetao dan uliva čovjeku poslovnu preduzimljivost i vedro raspoloženje. Uzvišeno dira čovjeka, lijepo očarava. Lice čovjeka koji je obuzet osjećanjem uzvišenog ozbiljno je, ponekad napregnuto i zadivljeno. A vedro osjećanje lijepog pokazuje se u živahnom sjaju očiju, u nasmijanim crtama lica, a često i u bučnoj veselosti. I uzvišeno može da bude raznoliko. Nekad ga u nama prati izvijesna jeza ili sjeta, nekad samo tiha zadivljenost, a u nekim slučajevima na uzvišenoj osnovi široko razvijena ljepota. ...Uzvišeno mora uvijek biti veliko, a lijepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno, lijepo može biti ukrašeno i nakićeno."
Svašta je Kant srao u toj knjižici, ali bilo je ovakvih, meni lijepih dijelova.

zašto brišeš postove ti?