e sad da li je stvarno toliko simpaticnije (nazovimo to tako) biti sa mladjim momkom?
Ne znam da li sam ranije pričao ovu priču, ali ispričaću je ovde i sada, jer nekako paše savršeno. Nije kao da imam mnogo priča, pošto je moj život samo jedna, i to veoma tužna priča, ali avaj.
Ja kad sam upisao osnovnu školu, prvog dana škole svi mi prvaci dobili smo po karanfil i đačku knjižicu i onda su nas tako slikali. Na mojoj fotografijija guram taj karanfil u oko i mrštim se. Ovo sam rekao kako bih slikovito pokazao stanje svoje svesti u to vreme. U odeljenju imali smo devojčicu, cigančicu sa plavim očima koja se zvala Ajša, koja je več treći put prvi razred, dakle, dve godine starija od mene. Bila je divna. Imala je jedno 20 kila više od mene, obline su već počele da se pokazuju, pravo crnačko dupe, duga crna masnjikava kosa, preplanuo ten i bistre, krupne plave oči. Nije prošlo ni godinu dana, a videlo se da me je 'šacnula' i da bi ona tu nešto da mulja. Ja to tada naravno nisam ništa shvatao i kada bi mi dobacivala kojekakve nebuloze kada bih prolazio pored nje u školskom dvorištu gde je ona bila u ćošku i pljugala, brže bolje bih pustio korak i pobegao kod drugara da igram klikere (đidao sam ko nenormalan).
Sećam se da me je na jednoj školskoj priredbi poljubila u obraz, ali onako sočno. I dalje mogu da reprodukujem njenu smrdljivu nikotinsku žvalu na mom obrazu, uhhh.
Prošlo je vreme, upisali smo drugi razred (da, i ona!), došlo je proleće, pa maj mesec te moj rođendan. Neki klinci trče po mom dvorištu, ja picnut k'o riči rič, umazao sam se u neku tortu i zadenuo mitraljez u gaće. Igram se rata s'ortaći i lepo mi je. U jednom trenutku čujem kikotanje iza ograde. Pogledam, ono Ajša sa neke 3 cigančice, drže se za šipke, smeškaju se i gledaju u mene kako se glupiram. U tom trenutku me pukne sve. Osetio sam generacijski jaz među nama, ja onako u krem bermudicama i polo majici, a ona u nekim narandžasto mutageno hemikalija zelenim biciklističkim, ja u travi sa puškom, ona iz rešetki sa kučkama iz huda, ja imam jebeni interfon '95. a ona već diluje mirišljave sličice moćnih rendžera lobanjama iz škole. Ona zaljubljena, ili samo napaljena, a ja nesvestan svoje sreće i mogućnosti, potpuno izgubljen u dečačkim igrarijama, postiđen i nessvestan barijera koje nas razdvajaju, godine, klasne razlike, roditelji to sigurno ne bi odobrili, plus, najgore od svega, sve sam to shvatio dosta godina kasnije, a ne baš tada u tom trenutku :) U tom trenutku sam se samo postideo i bilo mi je bezveze što i njih nisam pozvao na rođendan, osetio se k'o govno i kao fazon krenuo da jurim nekoga mitraljezom i vičem 'ratata' mrtav si, otrčavši iza ćoška kuće.
Ubrzo se završila školska godina i Ajša je ponovo ponavljala, sada drugi razred. Tada je već imala 11 godina, a ja nepunih 9 i pošto je shvatila da ne želi da me koči u mom životu, rešila je da me dovoljno voli kako bi me pustila da živim. Otišla je u Švedsku i udala se za nekog tipa od 18-19 i više je nikada nisam video.
Eto, to vam je prava priča kako starije devojke jure mlađe muškarce, i kako nisu sve kurve, već ima i onih plemenitih koje stave razum na prvo mesto, te uspeju da pređu tu bolnu barijeru zvanu ljubav.
