Цар је го,
То већ више тајна није.
Кад се то разоткрило, он се мало стидео,
Почео је да се крије,
Од народа склањао,
Па сазвао збор мудраца, ко од мајке рођен, го,
И савете примаше.
Мудрац га посаветова: "Царе, друге нема ти,
Ти одбаци морал лажни, не стиди се што си го!"
И ту цар га послуша.
Сад у голој кожи седи на престолу голи цар,
И следећи закон важи:
Царица и дворске даме, будале и пажеви,
Сви по двору голи иду,
И сви који би да уђу у одаје цареве,
У знак поштовања скину
Све са себе осим коже.
Из пехара голи пију великаши, госте се,
Голе слуге камин ложе,
У подруму голи џелат мучи голе сужњеве,
Голе прве брачне ноћи приводе му девице,
И све слатко, голо, свеже...
Цар размишља: "Како то, још се стидех што сам го?!
А то добро испаде...
Хоћу да ме народ следи!"
И министру свом нареди, нек пропише закон свима:
"Ко у царству одсад носи на себи и крпу једну,
Да му узму све што има!!!"