Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

https://www.xxzmagazin.com/miroslav-mika-antic-subota
Miroslav Mika Antić - Subota

AI

Ove Mikine pesme nema na internetu. Imate čast da je pročitate baš na ovom forumu, lol…

Miroslav Mika Antić – Igračke

1.
Mi – to je ipak sećanje.

To je ta geometrija
Tečnih kristala detinjstva
Iz doba kad nismo živeli
sa okoštalim dušama
i navikli na sebe kao na stalni bol,
nego smo imali misli krilate i mirisave,
bistrije nego one
što su u glavama lutaka.

Eto zašto ponekad
iskliznem naglo iz sebe
i ne ličim na nekakvog
ozbiljnog, važnog tatu,
već pravim okolo gluposti
zbog kojih ti crveniš.

Misliš da ja to ne znam?
Misliš da mi je lako?

2.
I mama umesto da bude
nežna i pažljiva mama,
onako kao majke
kad smo mi bili deca:
kad se budilo poljupcem,
a ne sanjivim gunđanjem,

mama se tada, polako,
u tvojim očima razbija
kao skupocene posude
ispuštene nepažnjom
koje se nikada više
ničim ne mogu slepiti.

Čitava srca mame
u posečenoj zenici.

Misliš da ona to ne zna?
Misliš da joj je lako?

3.
Čudna je ova sadašnjost.
Prolazna kao predsoblje.
Mi živimo u prošlosti.
U mučenju obnavljanja.
Vi u dalekoj budućnosti,
kroz plime i oseke nade.

To znači: i jedni i drugi
neprekidno smo prisutni
u polupraznoj stvarnosti,
gde duva sa svih strana.

Postoji glupi izgovor
da je najveća ljubav
to, ako između sebe
zarastemo daljinama,
pa nam se ruke izduže
od naše čežnje za drugima
do čežnje drugih za nama.

Ja ne verujem u to.

4.
Ali jedno je sigurno:
Onaj kog mnogo grle,
Postaje bezobličan.

Pa budi onda oprezan
i ne veruj nam mnogo.
Mi navodimo na misli
koje će te umekšati.
To je gorko priznanje,
ali vidiš i sam:
nudimo ti slobodu
u kojoj imaš pravo
na bezbroj naših mišljenja.
Slobodu u kojoj imaš
Ogroman izbor poslušnosti.

Ni sebi ne veruj previše.
Jer i kad poslednji čovek
ostane sam na svetu
biće u njemu dvojica:
jedan će drugog varati.

5.
Podetinje i tetke
iz pretpotopskih vremena
kenjkave usedelice
sa braon ovalnih slika
snimljenih u čast odlaska
na prvi bal, poselo,
ili u školu igranja,

kad su uzalud sanjale
da s njima zapleše tango
ili lagani vals
neki učitelj, poštar,
trgovac, apotekar,
oficir, ili šef stanice,

i ostave im u, danas
već žute, spomenare
jedan cvet da se presuje
u pet-šest tupavih stihova.

Misliš da one to ne znaju?
Misliš da im je lako?

6.
Još tinja u njima taj gorak
i rskavičav ritam.
Nekakav jecaj slobude.
Nekakva ogromna potreba
Da se potpuno izgube u uobrazilji.

Ogledala su njihova
tamnica, a ne igračka.
Pokrivaju ih maramom,
Ili okreću zidu,
da niko ne primeti
Napukli grč samoće.

Zažmure, pa se zamene
sa izmišljenim sobom,
i plove tako uz muziku
sa starih gramofona
kroz najstvarnije svetove
svoje nestvarne mašte.

7.
Velika je to igra
Umeti upotrebljavati
neupotrebljive misli,
a još veća je igra
usuditi se živeti
neupotrebljiv život.

Te tetke ne pamte prošlost,
već ožiljke te prošlosti.

Ljudi su zaboravni
u poznim godinama.
Ne pamte ni celo danas,
već samo neke trenutke.

Sve ostalo izmišljaju.

I govore o nečemu
što žele da je tako,
a ne što se dogodilo,
ili što se sad događa.

8.
Ako ih takve zatekneš,
odmakni se na prstima
i nemoj ih povrediti.

Ne čini nešto što liči
na razvodnjavanje vode.

Ubićeš nehotice
njihove tihe tajne.
Pokidaćeš im krpice
koje kriju u očima.
I razvezaćeš nevinost
njihovih svilenih mašnica
upletenih u kosu.

Ne nisu one izgubile
nepažnjom svoju veru.
Njihova vera je, namerno,
grubo izgubila njih.

9.
Podetinje i strogi
i ukrućeni ujaci
što nose u gornjem džepu
svilenu maramicu,
farbaju sede brkove
i satima nagvaždaju:
eh, kako je to bilo
a ona njihova dobra
i nepovratna vremena
kad su služili konjicu,
ili ratnu mornaricu.

Sede mrtvi i slavni
i dišu istoriju.

A u oku im tinjaju
baklje i požari ratova
u koje nikad nisu
zaboli ni nos ni srce,
nego su negde iz prikrajka
pamtili šta se događa.

10.
Pravi ratnici ćute.
Za svet su najglasnije umrli
ti, koji su ga nadživeli.

I kao što sunce ne dopire
do nepoznate tame
okeanskih dubina,
tako ni reči tih ujaka
ne dosežu svoj um.
I to ti stalno prebacuju.

A nikad se ne pitaju
da li je krivica do uma
što nije dovoljno plitak,
ili je krivica do svetlosti
što nema prodorniju moć.

Čuvaj se svega što tvrdi
da je kazano zauvek.

11
Bake podetinje tako
što obavezno zaborave
svršetak neke bajke
ko zna kad započete,
koju ti uporno pričaju
iako još od proletos
imaš lični džeparac,
i lične brige i nemire,
i ličnu prvu ljubav.

Znaš kako nadrastaš bajke?
Isuviše su stvarne.

A deda podetinji tako
što lupa o sto kašikom
dok mljacka krompir pire
i viče: ova su deca
postala nemoguća.

Mora doći smak sveta.

12.
Uvek su nova deca
ličila na smak sveta
i uvek će i ličiti.

Posle ih godine poklope
i vidiš kako se talože.
Sva nova deca polako
postaju stara deca.

Pa probaj ako možeš
da nikad ne budeš mi.
Pokušaj da ne ostariš.

Čovek je dvaput nevin:
u životu i u smrti.
Ako sad nisi ti
nikad nećeš ni biti.

Ne sve u svoje vreme,
već sve u tvoje vreme.

13.
Oslovljavam te, evo,
ne imenom, već osmehom.
To, što nestrpljivo zoveš:
odrasti, imati prava,
imati slobode, birati,

nama je nalik na san
iz kog smo se probudili
izbezumljeni od čuđenja.

Bio je tako uverljiv,
a sad, na javi, izgleda
i neozboljan i besmislen.

Zato bismo i menjali,
valjda od nekakve tuge,
ili nekakve pakosti,
ovu slamnastu kosu
sa vaših trinaest čupavih,
nepodšišanih godina.

I naš život za vaš.

14.
Možda biste i pristali.

Da vam na noseve stavimo
preskupe naočari
sa pozlaćenim okvirima,
a vi nama da date
klackalice i ljuljaške.

Pa da ličite na nas.
Da nosite u džepu
cigarete i ključeve.
Da odlazite na posao
i da vam prija ukus
kafe sa saharinom.
Da lečite kostobolju
i da merite pritisak.
da jedva shvatate decu,
kao što mi sad jedva
vas umemo da shvatimo.

A da u sebi večito
vrištite za detinjstvom
i da samima sebi
budete jedine igračke.

15.
Postoje prazna mesta:
bele ranice vremena,
u kojima smo sebi
i nedovoljni i strani.

Onda se setimo vas,
pa vas cmačemo, kinjimo,
mučimo se i mazimo.

A vi kolutate očima
kao glupave lutke.

Poslušno klimate glavama
kao smešni pajaci.

I podnosite nas mudro.
I prezirete pomalo.

16.
U stvari, nije istina
da roditelje sebi
ne možeš sam izabrati.
Može ti tata biti
i jablan ispod prozora,
ako ima strpljenja
da s tobom šapuće tajne.
Može ti mama biti
i neki oblak na nebu,
ako sleti na jastuk
da bude mekše u snu.

I rod ti mogu biti
okeani i putevi,
ptice, reke i trave.
I možeš se prezivati
po onoj strani sveta
koju najviše voliš,
ili po godišnjim dobima
i zvuku vetra i svetlosti.

Misliš da ja to ne znam?
Misliš da mi je lako?

17.
Moj umor nije prolazan.
On ima težinu neba
i doliva se sa zvezda.

Nad nekim starim krovom,
u nekoj granatoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
dodiruje mi vrh vida
iz tame prastarog neba
živi sjaj mrtvih prošlosti.

I uporno me opominje,
pozlatom pradavnog šapata,
da ništa u meni ne počinje
i da se ništa u meni
ne može ni završiti.

Kad posle budeš prebirao
šta sam ti ostavio
za uspomenu, u nasleđe,
videćeš: samo to.

18.
Uzalud sklapam oči.
Tako se ne gaze sazvežđa.

Nebo može da bude
crnje i siromašnije
za jednu mrtvu zvezdu,
ali ne i za njenu
davno poslatu poruku.

Ne i za njenu svetlost!

Nad nekim starim krovom,
u nekoj granatoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
buduća neka planeta
što ključa iz pra-magle,
već unapred je umorna
od mog i od tvog umora.

19.
Sad znaš zašto ponekad
gubimo ozbiljnost ozbiljnog
i tako smešno se smejemo:

imitiramo beskraj.

To stenjemo od straha,
gladni dobrote i nežnosti.

I kao da smo već kupili
uz put, u radnji za igračke,
a ne stvarali danima
od najlepših vidika,
od pene najčistih potoka
i mekote pahuljica,

navijamo vas dušmanski
dok se ne zasitimo
pet ili deset minuta.

20.
Onda vas negde bacimo.

Virite ispod stola,
samujete u ćošku
i smetate nam pred gostima,
jer nikako ne umete
da budete nevidljivi.

Ostavimo vas vama
i vratimo se sebi,
prezaposlenim žurbama
i izgužvanom gunđanju,

i svojim naboranim
i ustajalim danima
koji se, ne znam zašto,
na jeziku svih odraslih
zovu i dalje uporno
tako uobičajeno
i tako bezobrazno: život.

Федерико Гарсија Лорка – РОМАНСА МЕСЕЧАРКА

Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
а она их не види.

Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
а брег, мачак лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? О одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајући горко море.

– Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.

– Кад бих могао, младићу
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

– Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуће,
са холандским чаршавима.
Зар не видиш моју рану
од груди до грла?

– Триста црвених ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти вири и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

– Пустите ме бар
на високе веранде;
пустите ме да се попнем!
Пустите ме на зелене веранде.
Верандице месечеве,
где капље вода.

Већ се пењу два кума
на високе веранде
остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.

– Куме, где је, реци ми,
где је твоје горко девојче?
– Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.

Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.

Miroslav Mika Antić – DOGOVOR

Od dva tereta, prvo prenosi teži,
pa će ti drugo teško biti lakše
za jedan već savladani napor.

Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
i kad su zametnuti tragovi.

Biraj neshvatljiviju nauku.
Ne počinji već započete stvari.

Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.

Miroslav Mika Antić – SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.

Miroslav Mika Antić – PROTESTNA PESMA

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.

Ja čuvao, ljudi, ovce
tamo negde nakraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta…
Sve im smeta.

Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri ko princeze,
ko da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Ali sebe ne razumem.

Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu – gospodinu
teško i da đubre prospe.

Kad mu mati nešto reži,
mislim: žensko pa nek reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli,
– nema čime stan da plati,
a ja šašav, pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve drugo divno umem,
samo – sebe ne razumem.

Sve sam ovo za njih steko.
Niko hvala nije reko.
Ko da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
Ko da samo zato živim.

A ja živim, jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.

Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su izbrisane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

To brate daj jos.

https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-djacki-korzo/
Miroslav Mika Antić – ĐAČKI KORZO

https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-prvi-tango-tekst/
Miroslav Mika Antić – PRVI TANGO

https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-prva-ljubav-tekst-pesme/
Miroslav Mika Antić – PRVA LJUBAV

Pa sta je ovo 3 pesme,ajde mozes ti bolje,daj jos.

Uzo sam loptu dao sam koš, ćale je reko šutiraj još.

tutu rutu
tutu rutu
zvoni telefon

Ne pitaj me dal je zima
Dok po rosi s ktitorima
Džoplinkine sise diram

Ne pitaj me, male su šanse
Da opet bude renesanse
Ne pitaj me nikad zašto sviram

Љубивоје Ршумовић – АЖДАЈА СВОМЕ ЧЕДУ ТЕПА –

Наказице моја лепа,

Шта ће с тобом бити, ко зна
Лепотице моја грозна?

Оставићеш своју мајку,
Отићи у неку бајку,

Бићеш личност негативна,
Ругобице моја дивна,

Јешћеш људе као репе,
Најмилији мој акрепе,

А твоја ће јадна мајка
Целог века да се вајка!

https://youtu.be/z1Y_DZm_m_A

Врати ми моје крпице

Падни ми само на памет
Мисли моје образ да ти изгребу
Изиђи само преда ме
Очи да ми залају на тебе
Само отвори уста
Ћутање моје да ти вилице разбије
Сети ме само на себе
Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа
Дотле је међу нама дошло

1
Врати ми моје крпице
Моје крпице од чистога сна
Од свиленог осмеха од пругасте слутње
Од мога чипкастога ткива
Моје крпице од тачкасте наде
Од жежене жеље од шарених погледа
Од коже с мога лица
Врати ми моје крпице
Врати кад ти лепо кажем

2
Слушај ти чудо
Скини ту мараму белу
Знамо се
С тобом се од малих ногу
Из истог чанка сркало
У истој постељи спавало
С тобом злооки ножу
По кривом свету ходало
С тобом гујо под кошуљом
Чујеш ти претворниче
Скини ту мараму белу
Шта да се лажемо

Pročitajte i Баба Вангини савети за срећу и благостање: 15 правила за новчаник пун пара
3
Нећу те упртити на кркаче
Нећу те однети куд ми кажеш
Нећу ни златом поткован
Ни у кола ветра на три точка упрегнут
Ни дугином уздом зауздан
Немој да ме купујеш
Нећу ни с ногама у џепу
Ни уденут у иглу ни везан у чвор
Ни сведен на обичан прут
Немој да ме плашиш
Нећу ни печен ни препечен
Ни пресан посољен
Нећу ни у сну
Немој да се завараваш
Ништа не пали нећу

4
Напоље из мога зазиданог бескраја
Из звезданог кола око мога срца
Из мога залогаја сунца
Напоље из смешног мора моје крви
Из моје плиме из моје осеке
Напоље из мог ћутања на сувом
Напоље рекао сам напоље
Напоље из моје живе провалије
Из голог очинског стабла у мени
Напоље докле ћу викати напоље
Напоље из моје главе што се распрскава
Напоље само напоље

5
Теби дођу лутке
А ја их у крви својој купам
У крпице своје коже одевам
Љуљашке им од своје косе правим
Колица од својих пршљенова
Крилатице од својих обрва
Стварам им лептире од својих осмеха
И дивљач од својих зуба
Да лове да време убијају
Каква ми је па то игра

6
Корен ти и крв и круну
И све у животу
Жедне ти слике у мозгу
И зар окца на врховима прстију
И сваку сваку стопу
У три котла намћор воде
У три пећи знамен ватре
У три јаме без имена и без млека
Хладан ти дах до грла
До камена под левом сисом
До птице бритве у том камену
У туту тутину у легло празнине
У гладне маказе почетка и почетка
У небеску материцу знам ли је ја

Pročitajte i Овако Грци фарбају јаја у јарко црвено: Стари трик који морате пробати
7
Шта је с мојим крпицама
Нећеш да их вратиш нећеш
Спалићу ти ја обрве
Нећеш ми довек бити невидљива
Помешаћу ти дан и ноћ у глави
Лупићеш ти челом о моја вратанца
Подрезаћу ти распеване нокте
Да ми не црташ школице по мозгу
Напујдаћу ти магле из костију
Да ти попију кукуте с језика
Видећеш ти шта ћу да ти радим
Семе ти и сок и сјај
И таму и тачку на крају мог живота
И све на свету

8
И ти хоћеш да се волимо
Можеш да ме правиш од мога пепела
Од крша мога грохота
Од моје преостале досаде
Можеш лепотице
Можеш да ме ухватиш за прамен заборава
Да ми грлиш ноћ у празној кошуљи
Да ми љубиш одјек
Па ти не умеш да се волиш

9
Бежи чудо
И трагови нам се уједају
Уједају за нама у прашини
Нисмо ми једно за друго
Стамен хладан кроз тебе гледан
Кроз тебе пролазим с краја на крај
Ништа нема од игре
Куд смо крпице помешали
Врати ми их шта ћеш с њима
Улудо ти на раменима бледе
Врати ми их у нигдину своју бежи
Бежи чудо од чуда
Где су ти очи
И овамо је чудо

Pročitajte i Наставља се "Дигитализација пијаца" у мају: Безготовинско плаћање биће омогућено на пијацама "Стари Меркатор", "Земун" и "Блок 44"
10
Црн ти језик црно подне црна нада
Све ти црно само језа моја бела
Мој ти курјак под грло
Олуја ти постеља
Страва моје узглавље
Широко ти непочин-поље
Пламени ти залогаји а востани зуби
Па ти жваћи изелице
Колико ти драго жваћи
Нем ти ветар нема вода немо цвеће
Све ти немо само шкргутање моје гласно
Мој ти јастреб на срце
Мање те у мајке грозе

11
Избрисао сам ти лице са свога лица
Здерао ти сенку са своје сенке
Изравнао брегове у теби
Равнице ти у брегове претворио
Завадио ти годишња доба
Одбио све стране света од тебе
Савио свој животни пут око тебе
Свој непроходни свој немогући
Па ти сад гледај да ме сретнеш

12
Доста речитога смиља доста слатких трица
Ништа нећу да чујем ништа да знам
Доста доста свега
Рећи ћу последње доста
Напунићу уста земљом
Стиснућу зубе
Да пресечем испилобањо
Да пресечем једном за свагда
Стаћу онакав какав сам
Без корена без гране без круне
Стаћу ослоњен на себе
На своје чворуге
Бићу глогов колац у теби
Једино што у теби могу бити
У теби квариигро у теби безвезнице
Не повратила се

13
Не шали се чудо
Сакрило си нож под мараму
Прекорачило црту подметнуло ногу
Покварило си игру
Небо да ми се преврне
Сунце да ми главу разбије
Крпице да ми се растуре
Не шали се чудо с чудом
Врати ми моје крпице
Ја ћу теби твоје!

Читала: Ивана

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

https://www.youtube.com/watch?v=3CJTQ6EP1xY

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме