Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

Nema tu šta da se ne prizna.
Ovaj, jedan od najvećih koji su poeziju tvorili.

Pogodila me pesma.

Teško ga se hvatam, ne spavam kada čitam vrhunsku poeziju. Ali više propuštam kad je ne čitam i spavam.

Nad stihovima takvog poete može se provesti život u bdenju i imati svrhu veću nego nečije nazovi življenje.

Hamlet ++++

Jedna od mojih najdražih knjiga. Mislim više ne znam ni mogu li da imam par omiljenih knjiga ili čak stotinak ...Ni da li išta mogu da izdvojim. Noćas sam sposobna samo da struje kroz mene izvesne aveti.

Meni je bilo naročito drago delo. Dobio sam 5 uz pomoć tog Ofelijinog citata koji sam naveo :)

*Da li to šapat da li to vetar da li smrt prolazi
šta se to vraća, šta to podseća ko mi to dolazi
da li to ideš da li se gubiš ili nestaješ
ulicom uskom sanjanih snova da li to nestaješ
Jesu li ulice jesu li bujice puste u meni

Spava li noć to spava li savest budućnost spava li
ili spavaju samo snovi koje smo sanjali

Teret je teži od mojih ruku ko da ga izmeri
svet oko mene veruješ li mi kamen crni
ugljenišu se misli i smelost. Ko da te pita
a ja govorim i nepitana. Kamene zveri
strah mi još niste slile u kosti. Vrhove niste
uspele da mi oborite. Lađe po moru
drhte i plove zaljuljane drhte i plove

Vest o budućnosti ipak će stići Kamene zveri
na brodovima gori crven velik plamen
hoće li uspeti brod spasilački da dozove
u noći i tmini i u maglini tiho reže
da li to zato da te uzbudi da te probudi
da li to zato da ne zaboravimo da smo ljudi

Krenimo dalje Otvori smisao putovanja
Meni je hladno mraz u meni sve više steže
Meni je hladno i nepopravljivoj meni se sanja.*

Mira Alečković

*Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo*

*He says he'll be leaving you soon still you beg him to stay
But he wants to make it somewhere in the U.S.A.
And though he'll be far he promises he'll write every day
When time will be right, he'll come back and he'll take you away*

Је л' остајеш код нас? Већ касно је за сан
Мислим ионако на тебе цео дан
Прошли смо већ ово
Неколико пута
И није ме страх
Него жао ми што луташ
Сишао сам доле
У тајни живот сутерена
Препуне фиоке
Ту живе они којих нема
Рафал сећања
Прашина из детињства
Отровани пас
Слике, плоче, писма
Време утрне
Што не излечи
Успут побије
Ко се испречи
Скитамо по води
Средњим Дунавом
Падне ми на памет да све је требало
Раније да прођем
Раније да знам
Раније да почнем
Да предосећам
Тако ми недостајеш
Тако ми недостајеш
Пронађеш на мени своје страхове
Говориш да треба
Кажем не умем
Не умем да волим, а да одлазим
Не умем да морам, а да урадим
Тако ми недостајеш
Тако ми недостајеш
Кад умор победи она тихо уздахне
Не уме да каже, ни да побегне
Замисли се и ћути, гледа далеко
Зна сад - кућа ми је тамо где ми је и брод
Тако ми недостајеш
Тако ми недостајеш
Тако ми недостајеш
Тако ми недостајеш

Granitna Stena

*Ja ne bih hteo da svet prati
povest i jad života mog;
Kako to voleh, i što patih –
nek' sudi savest, ili Bog!...

Nek' se pred njima duša prazni,
nek' njima s molbom pruža ruke;
I nek' me samo onaj kazni,
koji mi smisli sve te muke;

Prekor glupaka, prekor ljudi
nad snažnom dušom nema vlasti;
Nek' morski talas samo gudi,
granitna stena neće pasti;

Njen vrh je s oblacima surim,
more i nebo su je stisli,
ona, sem gromu i sem buri,
ne kaže nikom svoje misli...*

Ljermontov

Granitna Stena < Granit Xhaka

Džak granita > Granit džaka

Dugove je vratio
Svi se živi čude
Još mu malo fali
Gospodin da bude

Jer sutra će danas postati juče,
Kao što je juče danas bilo sutra

R.Amadeus

Šekspir možda deluje izvikano, ali to je tako zato što ga skoro niko ozbiljno nije ni čitao.
Do dana današnjeg je ostao neprevaziđen jer je demistifikovao bolju verziju života.

Šekspir - CXXI Sonet

Bolje rđav biti - nego smatran tim,
Jer i dobrog, da je rđa, krive svi,
Zašto raspršiti uživanja dim
Koje osuđuju drugi, a ne mi?
Šta mari kad moja osećanja sva
Krive oči drugih gledaju za zlom?
Il' kad moju slabost uhoditi zna -
Slab, koji zlo vidi i u dobru mom?
Ja sam ono što sam i u tome sav.
Moju grešnost oni cene sa svog tla.
Možda su svi krivi, a samo ja prav.
Ne shvata im moja dela mis'o zla.
O, zlo nije opšte, ni svi ljudi zli,
Niti uživaju u zlu, ko ni mi.

Šekspir - CXVII sonet
Okrivi me da sam sasvim propustio
Da nagradim tvoju veliku dobrotu,
A za ljubav tvoju zaboravan bio
Za koju me vežu konci u životu;
S ništacima da sam sklap'o družbe duge
I davao svetu ono što je tvoje;
Da sam diz'o jedra za vetrove druge
Ne bi l' me od tebe uzeli pod svoje.
Stavi mi na teret sve te moje greške,
Dokazima dodaj i sve sumnje same;
Dovedi me pred sud tvog oka, al' teške
Kazne ne izrekni - od mržnje i tame.
Praštaj, to je samo moja kriva duša
Htela vernost tvoje ljubavi da kuša.

Šekspir - CXX sonet
Što jednom beše svirep prema meni
Sad mi koristi; a tada zbog tuge -
Jer moji živci ne behu gvozdeni -
Ja klonuh skoro u očaje duge.
Ako si bio zlom potresen mojim,
Kao ja tvojim - podneo si pak'o;
A ja, tad tiran, ne htedoh da spojim
Tvoj udes s onim mojim istim tako.
O, tad da me je noć našega jada
Setila kako tuga bolje zida -
Brzo bih tebi ko ti meni tada,
Poslao melem kajanja što vida.
Neka naš sukob ima zakon prosti:
Ja sve opraštam i ti sve oprosti.

Šekspir - CXXII sonet
Beleške meni više ne trebaju
Jer si opisan u mom mozgu jasno,
A taj će opis ostati dok traju
I moji dani dok ne bude kasno,
Ili bar dokle priroda dozvoli
Mozgu i srcu mome da postoje,
I dok smrt i njih sasvim ne ogoli
Tvoj lepi spomen čuvaće njih dvoje.
Zapis ne može verno da te ima,
U raboš da te režem - to ne primam;
I zato sam te i dao drugima,
A tebe mozgom i srcem tek imam.
Podsetnik da mi treba - znak bi mog'o
Da bude da sam zaboravan mnogo.

Šekspir - CXXIII sonet

Ne hvali se, Vreme, da se menjam ja;
Te piramide, moćne, koje znamo
Meni nisu novo čudo koje sja:
Već staro ruho prevrnuto samo.
Život nam je kratak, zato se za čas
Divimo svemu starom, što su dali,
I smatramo novim, stvorenim za nas,
Mada smo za to i ranije znali.
Svoj ti prkos stavljam pred arhivsku draž
I ne čudim se ničemu u svetu;
Tvoja dela, tvoji zapisi su laž
Jer ih tek sazda u brzome letu.
Zakletve evo: uvek veran biću,
Uprkos tvojoj kosi i tvom biću.

Šekspir - XV sonet
Kad pomislim samo: sve što raste da je
Savršeno tek u malom trenu živom,
I da pozornica - svet je, koja daje
Predstavu pod tajnim zvezdanim uplivom;
Kad vidim da ljudi rastu nalik bilju
I da i njih isto nebo krepi, slabi,
Da im mlad sok brzo stiže starom cilju
A njina lepota u zaborav grabi;
I misao na tu stalnu menu tada
Slavi blago tvoje lepote mom oku,
Dok vreme sa smrću dogovore sklada
Da tvoj dan pretvori u ponoć duboku.
Zbog tebe s vremenom moj rat sada traje:
Što ti ono uzme, moja hvala daje.

Šekspir - XXXIX sonet
O, nije skromno o tebi pevati,
Kada si ti sav - bolji deo mene.
Šta bi ti mogle samohvale dati?
A hvale tebi - nisu li sopstvene?
Mi zato treba da smo odvojeni,
Da bih mogao - i mimo ljubavi -
Ko neznan tebi i ti neznan meni:
Da odam hvalu koja tebe slavi.
Rastanče, kakva patnja ti bi bio
Kad tvoje tužno vreme ne bi svetu
Stvoreno bilo da bi ljubav snio -
Koja mu vara i vreme i setu.
Rastanak deli voljenog na dvoje:
Na odsutnoga, al' u srcu što je.

Šekspir - LIV sonet
O, još je lepša lepota lepoga
Zbog svih ukrasa što joj vreme daje!
Ruža je lepa, al' je lepša stoga
Što u njoj slatki miris dugo traje.
I divlja ruža lepu boju ima
Kao i ruža što mirise stvara,
I nju na trnju radost obuzima
Kad joj dah letnji pupoljke otvara.
U izgledu je njena sva čar samo,
Te nevoljena svene, beskorisna.
A smrću ruže kojoj miris znamo
Tek stvaraju se čar i bit mirisna.
Kad ti lepota svene i posivi,
Tvoja će vernost kroz moj stih da živi.

Šekspir - LX sonet
Kao što vali jure žalu svome,
Tako nam jure svom satu minuti:
Svaki zauzme mesto prethodnome
I polako se u večnost uputi.
Čedo, kad jednom sa svetlošću sine -
Puzi zrelosti, a kad je zaima:
Na njega stremi strašna kob sudbine
I vreme svoj dar svetu - oduzima.
Vreme - potamni lepote i zgode,
Na svakom lepom čelu brazde stvara,
Proždire divne retkosti prirode
I svojom kosom sve živo obara.
Al' ovaj stih će večno da pronosi
Hvalu tvom liku, uprkos toj kosi.

Romeo i Julija - odlomak
Zemlja je prirode majka, al', i njen grob;
Na istom mestu i ukop i plodni drob:
Iz utrobe zemlje porod svake građe
U nedrima njenim svoju hranu nađe:
Iako različna - sva joj deca vredna,
A, neka su, bogme, sjajna, izvanredna.
O, velika dobra krase kamen, travu,
Ako li im nađeš samo svrhu pravu:
Jer na zemlji nema tako loše stvari
Koja ovom svetu ništa ne podari;
Niti tako dobre da u lošoj svrsi
Sve prirodne konce svoje ne zamrsi.
I sama vrlina zna porok da bude,
Ako je u službi rđave pobude;
A porok se katkad izvuče iz blata,
Ako se kroz delo za vrlinu hvata.

(Kako vam drago, II, 7)
To je sve što tražim;
Uz uslov da isplevite iz sebe
Ukorenjeno opšte mišljenje
Kako sam mudar; pa mi ovlašćenje
Široko kao vetar uručite
Da smem da duvam k'o sve budale,
Na koga hoću ja; pa onaj koga
Najviše šinem, da se najviše
On baš i smeje. A zbog čega to?
Pa to je jasno kao put u crkvu.
Jer kog budala mudro pogodi
Bio bi lud - ma kol'ko pogođen -
Ne čini li se nevešt. Vid'la bi se
Inače ludost mudroga i tamo
Gde je nasumice gađala budala.

Šexpir bio gej i pisao sonete nekom muškom liku.
Therefore henceforth ergo ipso facto lorem ipsum quid pro quo
ti si gej isto aaaa

Što se pomenutog Šekspira tiče, on je stvarno demistifikovao bolji život.
Svi treba da ga čitaju.

“Svet je zanimljiv onoliko koliko smo mi radoznali.”

(Mera za meru)
KNEZ: Nadaš se, znači, da će te gospodar
Anđelo ipak pomilovati.
KLAUDIO: Melema drugog sem nade, za sužnja
Zlosrećnog nema: iako mi nada
Zagreva dušu, spreman sam da mrem.
KNEZ: Budi samo za smrt, pa ćeš tako
Il' život il' smrt lakše podneti...
Životu reci ovo: "Ako tebe
Izgubim, s tobom ode i neka stvar
Koju bi samo budala čuvala:
Znaj da si samo dašak, podložan
Ćudima raznim naše atmosfere
Koja ti telo - tvog duha stanište -
Iz časa u čas kinji bezdušno:
Šta si ti drugo do pajačić smrti?
Ti tegliš za nju dok je izbegavaš,
A pri tom srljaš u njen zagrljaj...
Plemenit nisi, jer našu otmenost
Odgajile su niskost i prostota...
Ni hrabar nisi - ni govora o tom! -
Jer od straha mreš samo kad ugledaš
Malecki onaj rašljasti jezičak
Zmijice bedne; tvoj odmor najbolji,
Odmor što često tražiš, jeste san -
A strahuješ od smrti, dok ona
Zapravo nije ništa drugo od sna!...
Nisi što jesi, jer se sastojiš
Od sto tisuća i više sićušnih
Čestica što iz prašine potiču...
Ni srećan nisi, jer ono što nemaš
Nastojiš steći, a ono što imaš
Zaboravljaš da imaš... Ni pouzdan
Nikako nisi, jer i tvoja narav
I tvoje telo čudno se povode
Za mesečevim menama... Ako si
Bogataš, ti si bedni siromašak,
Jer se i ti, k'o magarac nesrećni
Što nosi breme, vazda povijaš
Mučno i bolno pod teškim teretom
Bogatstva svoga - al' na kratkom putu,
Na čijem te kraju rastereti smrt...
Ni prijatelja nemaš, nijednog,
Jer čak i tvoja utroba što ti se
Za bedra drži kao pijan plota
I što te gazdom svojim naziva,
Proklinje nazeb, gorušicu, čir
Što dave - što ti odmah ne skrate vek!...
Ni mladosti ni starosti ti nemaš,
Već nešto k'o san posle obeda
U kojem samo snatriš o obema -
Jer blažena ti mladost, starmala,
Prvenstvu teži starosti sipljive,
Proseći od nje malo milostinje:
A kada dođe starost sa bogatstvom,
Tad više nema ni strasti ni žara
Niti lepote, da bi uživao
U bogatstvu svom... I čega još ima
U tome što se životom naziva?
Da, tisuće još smrti kriju se tu!
A plašimo se smrti što sav taj
Nesklad, zanavek usklađuje.
KLAUDIO: Ponizno vam hvala, prečasni
oče...
Iz toga sledi: kad molim za život
Ja, znači, tražim smrt - a tražeći smrt
Nalazim život; pa neka mi dođe!

Da Te Ulepšavam To Za Tebe Nije
Šekspir - sonet 83
Da te ulepšavam - to za tebe nije,
te ja ne podizah lepotu tvog lika;
Da prevazilaziš, znao sam ranije,
sve ponude prazne pesnika dužnika;
Presta hvala moja da te zapljuskuje,
da ti bićem svojim pokažeš načisto
koliko sad novo pero podbacuje
kada o vrednosti tvojoj peva isto.
Ti ćutanje moje primaš ko greh dugi,
a ono je moja slava, jer kad ćutim
ne škodim lepoti tvojoj, dokle drugi,
život bi da slave grobom zamrznutim.
U jednom tvom oku ja vidim čar višu
no u hvali što je ti pisnici pišu.

Kad Moje Srce Stane
Šekspir - sonet 22
Ogledalo me neće uveriti
da sam star - dok si ti vršnjak s mladošću,
al' kad vremena brazde stekneš i ti,
primiću i ja brzo smrt ko gošću.
Jer sva lepota što tebe pokriva
lepo je ruho mog srca što snuje
u tebi, ko što tvoje srce sniva
u meni - te nam doba sjedinjuje.
Stoga se čuvaj, kao što se i ja
čuvam radi tebe, a ne sebe radi,
jer nosim tvoje srce što se svija
uz mene ko uz majku porod mladi.
Kad stane moje srce, onda shvati,
da će i tvoje srce sa njim stati.

Kad Te Budan Snevam
Šekspir - sonet 43
Što više žmurim, oči bolje vide,
jer ceo dan ne vide što gledaju;
Al kad ih sklopim, tvoj lik u njih ide,
zatvorene te jasno osećaju.
Kad i sen tvoja tamu svetlom čini,
te u mom oku sklopljenom sja čilo,
kakav bi prizor na dnevnoj vedrini,
divan i blistav - tvoje biće bilo.
Kako blaženo oči bi mi sjale
po živom danu da te smotre zene,
kad i u mrtvoj noći su sen znale
tvoju da vide, u snu, zaklopljene.
Svi dani su noći – dok te ne ugledam,
sve noći dani – kad te budan snevam.

Neko Se Gordi Rodom
Šekspir - sonet 91
Neko se gordi rodom, il' veštinom,
neko bogatstvom, snagom što je ima,
a neko ruhom po modi, il' psinom,
sokolom neko, a neko konjima.
Svaka ćud ima zadovoljstvo svoje
u kojoj radost pronalazi eto,
al' sve to nije pak merilo moje,
ja nečim boljim nadvisujem svet to.
Tvoja je ljubav viša no rod svaki,
lepša no ruho ili blago što je,
draža no soko il' što konj je laki,
kad imam tebe - sve su sreće moje.
Samo sam jednim nesrećan - što sve to
može mi s tobom biti oduzeto.

O Ružo Moja, U Svetu Golemu
Šekspir - sonet 109
Ne kaži, da mi srce izdaje tebe,
mada tiho gasne, čim te ovde nije;
Lakše bih se, veruj, delio od sebe,
no od ovog srca, što za tebe bije.
Ta ljubav mu je dom – i ako nekad
odlutam – opet joj se vratim,
tačno i na vreme, uvek isto rad,
čio da operem ono što zablatim.
Ne veruj nikad, ni kad mnome vlada
slabost, što svaku ljudsku put opseda,
da bi me mogla nastranost da svlada,
da uzmem išta od tog što svet ispreda;
O, ružo moja, u svetu golemu,
bez tebe - ničeg, ti si sve u njemu.

Oko Moje Drage
Šekspir - sonet 130
Oko moje drage ko sunce ne blista,
od korala mnogo bleđe joj usnice,
grudi su joj tamne naspram snega čista,
kosa ne od zlatne, već od crne žice;
Video sam belih i crvenih ruža
ali takve ruže njen obraz ne boje;
I poneki miris veću radost pruža
nego miris daha u najdraže moje;
Ja njen govor slušam kao milu zgodu,
al muzika lepše moje uho kupa,
Ja nikad ne videh Boginju u hodu,
kad mi draga ide, ona zemljom stupa.
Al' ja ipak mislim, o tako mi Boga,
da joj nema ravne usred sveta toga.

Hladan
Šekspir - sonet 2
Kad ti četrdeset zima skoli čelo
i nagrdi rovom polje što je sjalo,
privlačna ti mladost - gordo ruho belo -
biće jedan dronjak koji vredi malo.
I upitan tada: Šta je sa lepotom,
kud se tvojih mladih dana blago dede?
"U usahlom oku", ako dodaš potom
to će biti stid i reči što ne vrede.
Iz lepote tvoje izdanak da viri -
tad bi mogo reći: "Ovo dete sada
pravda moju starost i moj račun miri",
jer tvoja lepota i u njemu vlada.
To bi bilo - biti obnovljen - star, jadan,
i gledati svoju toplu krv; a hladan.

Šekspir - Sonet - 138
Kad se draga kune da istinu živi,
verujem joj zdušno, mada znam da laže;
kad mi se ko mladom, prostodušnom divi,
k'o nekom ko sveta ne poznaje lâže,
Taštinu mi hrani što me mladim smatra
premda dobro zna da moja mladost vene;
lažljiv jezik njen je vera mi i vatra,
istinu smo skrili: mi ljubimo sene.
Zašto ona svoje ne prizna mi laži?
i iskustvo zašto ja ne priznam svoje?
Privid poverenja ljudsku ljubav snaži:
u strasti se nikad godine ne broje.
Jedno s drugim tako ležimo u laži,
dok laskanjem slasnim laž nam sumnju blaži.

Umoran Od Svega
Šekspir - Sonet 66.
Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati.

Ti Tvrdico Lepi
Šekspir - sonet 4
Da l' na samu sebe, rasipnička čari,
to rasipaš sav svoj zaveštaj lepote?
Priroda nam samo zajmi, a ne dari,
darežljivom uvek nudi ravne svote.
Zle račune praviš, ti tvrdico lepi,
mesto da dobiven dar deliš iz vreće,
ako svu tu svotu ne uložiš - strepi
jer se bez kamate preživeti neće.
Posluješ li tako samo sam sa sobom
zar se ne lišavaš svog bića prelepa?
Kad te priroda suoči sa grobom
dal ćeš pošten račun izvući iz džepa?
Neupotrebljana - čar će u grob leći.
Darovana - opet u život će preći.

Čim Mi Tobom Misli Zamirišu
Šekspir - sonet 30
Kada u veću misli utišane
probude dane što odoše hujem,
žežu me prošle želje kao rane
i stari čemer ponovo jadujem.
I moje oko, kome plač ne prija,
suzi za dragom svitom pokopanom
u nepreglednoj noći smrti, i ja
tužim nad davno isceljenom ranom;
I venem radi minulih uzdaha,
i zbrajam redom dane jadom pune,
i budim stare tuge ko iz praha,
i plaćam davno plaćene račune.
Al' čim mi tobom misli zamirišu
prestaju tuge, gubici se brišu.

S Pesmom Će Ovom
Šekspir - sonet 18
Kad poredim tebe s lepim danom leta,
ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
lepota je leta vrlo kratkosežna.
Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
njemu lice zlatno oblak često skriva,
sva lepota žene sa vremenom mine –
priroda il’ udes čari joj razriva.
Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći,
ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.
Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.
Sve dok oko vidi, i dok dišu ljudi,
s pesmom će ovom tvoj lik da se budi.

Ratnik slavan zbog ratničke strasti,
posle hiljadu pobeda, već sa jednim
porazom biva brisan sa liste časti
i podvizi mu postaju bezvredni.
Voljen sam, volim - to su sreće
slavne, takvom ljubavlju da
joj nema ravne.

Geh

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме