Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek
Poezija
Umetnost836 odgovora· poslednji 16. feb 2026.
Ja nisam videla da si ti ovo postovao! Svega mi na svetu.
Moja je pesma. Nešto mi trulo noćas da se potpišem na kraju...
Orfeja kći
Kada se pretvorim
u poslednju pesmu
nastaće reči
što me ćute u beznađu.
Neću umreti nedorečena,
samoćom utajena u dolini
počivanja misli.
Neće me nestati
bezglasno i tiho,
niti uz krike i odjeke.
Slušaće me nebo
kao pesmu od sna
ispredenu, jasnu
Orfeja dostojnu.
Njegova sam kći.
Naga i smrznuta
pevam nad proplancima
snage i umiranja.
Budim kosu i vlasi njene
koja miruje u valovima netišine.
Mirišem krajeve trava nekošenih
kraj puteva koji me odnose nebu.
Uz kikot ispraćam dželate do gubilišta,
prkos sam i čin koji pleni ljubav,
koji zove Bogove na megdan,
koji propoveda Poeziju sveta.
Nisam ravnodušan, veruj mi
Teško mi je da dišem sada
Vrv vazduh zagađen, lože ljudi svašta.
hahaha au je
Skočio mi pritisak
*Da Poklope Se Zvezde
Gledamo u jednu zvezdu što treperi
I čekamo da se odozgo smandrlja
Govorim ti bajku kao Sent Egziperi
Dok zmija od suze obraze ti prlja
U očima tvojim Atlantida roni
Na grudima teret sovjetskoga tenka
Misliš da si sama dok te život goni
Ali ti iz štikle curi moja senka
Da poklope se zvezde
Šanse ne postoje
Mnogo su daleko
Kad se tama zgusne
ali sve će biti dobro
Dok imamo nas dvoje
Desiće se čudo
Kad poklope se usne
Kupaš se po noći ti u vasioni
I umesto kože imaš Mlečnu put
Sada znam gde idu crveni baloni
Kad ih deca puste, lete ti u skut.*
O muzo mog srca, dragano palata...
Šapućem ti ko sultanija svom sultanu
vidi ti ovo, avl liverpulov fan.
gde je skauzer da se javi?
vidi ti ovo, avl liverpulov fan.
Puna sam iznenađenja, kao skočko-kutija. Nikad ne znaš iz kog ćoška će šta iskočiti. ☺️
I pretvara svjetlost dana u tminu
Umirem hahahahahahahhahahahahhahahha
Šapućem ti ko sultanija svom sultanu
Bodlera, sultanu? ☺️
Bodlera samo u prevodu Kolje Mićevića priznajem
Raznežim se ovako u kasne sate
Nema tu šta da se ne prizna.
Ovaj, jedan od najvećih koji su poeziju tvorili.
Pogodila me pesma.
Teško ga se hvatam, ne spavam kada čitam vrhunsku poeziju. Ali više propuštam kad je ne čitam i spavam.
Nad stihovima takvog poete može se provesti život u bdenju i imati svrhu veću nego nečije nazovi življenje.
*Ofelija
I
Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.
Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.
Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.
Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.
II
Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;
To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.
To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.
Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.
III
A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.*
Rembo
el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?
Dobio je ovakav komentar:
"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."
kakav šeret
smoleman bi ovakve rusio na keca
Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo
Nadam se da gori u paklu smrad
auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag
inace ova balasevica porodica postaje gora od raznorazne jokiceve brace ili kojekakvih srkija po ponasanju
sad gledaju sve da odrade nebil uzeli neke dodatne pare, dobro je ciganj Balasz drzao stvari pod kontrolom dok je bio ziv
"Bildung 2.0" - by ChatGPT
(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.
„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“
On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).
Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.
Još jedna verzija:
"Flex" by ChatGPT
(slobodna adaptacija pesme "Bildung" za 21. vek)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi kraj betona —
ona „bad“, a on „stek“.
„Brate, snimi, nova felna,
'ladno stala pored džipa!“
„Pusti ovu iz blokova,
brate, real talk, nema klipa.“
Na stolu su „Gucci“ čaše,
tag se sjaji: #highlife,
dok u džepu minus cvili
na tri banke, leasing, Wi-Fi.
Ona sanja „Dubai winter“,
on „Rolex“ za rođendan,
a stan im je tetkin stari
na kredit i zajam dan.
I za stolom pored cveta
selfie-smokva, story-glam,
dok konobar s platom bednom
nosi šmek i pravi šarm.
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Oni jure flex i keš,
ali grize stvarni trek.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući beogradski sjaj,
gledajući tržni centar,
gledajući tihi kraj.
You Can Face Reality
What is true is already so.
Owning up to it doesn’t make it worse.
Not being open about it doesn’t make it go away.
And because it’s true, it is what is there to be interacted with.
Anything untrue isn’t there to be lived.
People can stand what is true,
for they are already enduring it.
—Eugene Gendlin
Klonem uz klonazepam
Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.
Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.
Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.
Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.
O pope
Ćao ćao direktore
Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,
Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.
U tebi prepoznajem sudbinu,
Ko u plamenu senke izgubljene.
Na koži mi vreme ruke ne spušta,
Jer s tobom se minuti ne broje.
Ti si mi misao kad srce pušta,
Kao reke što u se’ nebo kroje.
Koraci tvoji u meni odzvanjaju,
Kao pesma što svemir pamti sama.
U tvom glasu svetovi ustaju,
Noći su iskre kao da nije tama.
Nek večnost zauvek bude bez kraja,
Bez juče i sutra, bez bola, straha.
Ti i ja, dva daha istoga sjaja —
U svetu gde ljubav uzima maha.
Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.
U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.
Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.
Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.
Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.
Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.
Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.
Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.
Ti si ti…
E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić
Nad Londonom neće biti kiše
Svet se suviše izmenio
Nad Londonom neće biti kiše
Magla će se ukloniti
s prestonicâ
mraka
Očekuje se poboljšanje
zdravlja
opšta ofanziva
protiv
raka
Kitovi će postati
domaća stoka
probrani i obeleženi
hraniće se
u stadima
Nestaće 90%
porokâ
Godišnji odmor
na mesecu
u dubokim
hotelima
Ljudi će suvereno vladati
svojim noćima
Sovjetski građani će
iz mora dobijati
sve sirovine
Roboti će sedeti
u ministarskim
foteljama
Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš
Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош
Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.
Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“
Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“
Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!
Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор
Српска земља црна гора: Онамо 'намо
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:
ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме
The Water Wheel (Dolap)
I know a water wheel. Black, bulky, rotting,
Standing like a monument from ancient days.
I heard its creaking as a child, unforgotten,
That old rough machine, known to me always.
A small black horse turns it, sluggish and slow,
Exhausted long ago from labor and strain.
A wretched nag pulls, asthmatic and low,
The whip strikes, halter tightens, the shaft causes pain.
Black horse, you were once full of power and will,
And turned the old wheel with life and with gleam.
Comforted by hope that it would get better still;
Young and strong, you dreamed a sweet dream.
But time has passed over your head and your brow,
Your body is broken, your power is gone;
You’ve known life’s true miseries by now,
The July heatwaves and the freezing dawn.
Oh, how I pity you! – look, tears choke my breath, –
The embodied fate of all lives in a line,
You, brother humans, and all souls facing death,
Equal before the misery, common and divine.
Noon. You want water. Who will give it to you?
It flows by your feet with a murmuring sound.
But the whip hisses... Forward, push through,
Until the saving evening falls on the ground.
Noon. You are hungry. You wish for the grass;
Thick grass grows lushly everywhere near,
And the hot breeze brings scents as they pass.
But the whip hisses. Goodbye, hope so dear!
You have, just like me, from earliest youth,
Felt the common fate that tramples us all,
Spent days hungry and thirsty, in truth,
Always in the same circle, in the same stall.
You have, just like me, in the July heat,
While water murmured in the eddy nearby,
Dreamed of happiness, reward, and a treat,
Dreamed of a peace that is earned and high.
Oh, like an angry snake sheds its skin on the stone,
To leave misery, misfortune, and malice behind,
And the whip strikes earned in sweat and bone,
And the almighty baseness of all humankind!
Empty dreams! Forward, black horse, do not stop,
Do not smell the grass, do not sense the wave;
The sky will grant you a reward at the drop:
A dark, good pit, and the peace of the grave!
Prijavi se na vukajlija.com da bi odgovorio.Prijavi se