Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek
Poezija
Umetnost836 odgovora· poslednji 16. feb 2026.
AvvI
A ko je kuvar?
Galantni, on je ovaj na slici, inače ima i uspešan jutub kanal Nolifer
Ko je konobar? Milinko
клошарчина
Gotivim muške kuvare. Mislim da daleko bolje kuvaju od žena. Lepo. :) Zanimljiv posao.
да, само што имаш добрих кувара и онако кувара који су утриповали да су неки курац, а уствари су само кркани клошари
Upravo gledam ovo sa nudlama, umirem od smeha, pa Barone koja si ti legendula! :D Pratim te hahahahhahahaha
интензитет ударања по вуку - мера легендарности
Ajde mislim šta, čovek se šali. Ne mlati. Pa ne možemo svi da nosimo bele mantile, jbg
то није шала
Ajde opusti se...
Ne dam ti da odeš,
probadam ti krila...
Utkivam ti s kose zlato u sna zvuk
- da java ne dozna da si izgubila
melodiju, mila, i postala muk.
AvvI L
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
kô pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza K.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona,
mi koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, gorio horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se
gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima,
s tužnim makovimajednog vojničkog ljeta, s divnim
smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima,
na Južnim Bulevarima i Kejovima Rastanka,
na cvijetnim trgovima i Mostovima Mirabo,
divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoje bijela negrljena tijela daće dječacima.
Nisu se vratili.
Preko njihovih strijeljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih strijeljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
1953.
Izet Kiko Sarajlić
izmet kiko sarajlić
Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л’ ноћ на Тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где си сад Ти?
Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима, ко у мртвачком сандуку,
што шкрипи.
Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О немој да си топла, цветна,
О не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.
О не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта,
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?
О да л’ се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.
Стид нас беше домова цветни’,
зарекли смо се остат’ несретни,
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?
A tebi leče rane te pijane noći
Konobar, dok ne svane, piće neka toči
Popiješ ti za veče sve što zaradiš
Čulo se kô kalaši da ti budala si
Čulo se kô kalaši da ti budala si
Ma, čulo se kô kalaši to da ti budala si
Čulo se kô kalaši da ti budala si
Ma, čulo se kô kalaši to da ti budala si
Врати се вољена моја,
биће нам живот ко у бајци.
Врати се вољена моја,
врати се својој мајци.
Doći će ti majko na kapiju žena
To je ona ista što beše neverna
Pitat će te za me, da li živim ovde
Zatvori joj vrata, reci joj nek ode
Na kapiji stoji, u prozore gleda
Obrazi upali, a kosa joj seda
Al oproštaj traži u pogrešno vreme
Umrla je ona
Umrla za mene
Na mestu sto vagone spaja duva promaja
Vidim, drhtis od zime
Prilazim s drugog kraja, mimo obicaja
Da pitam te za ime
Rekoh, izvini
Da l' pored tebe sedi neko
Rekoh, izvini
Da l' k'o i ja putujes daleko
el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?
Dobio je ovakav komentar:
"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."
kakav šeret
smoleman bi ovakve rusio na keca
Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo
Nadam se da gori u paklu smrad
auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag
inace ova balasevica porodica postaje gora od raznorazne jokiceve brace ili kojekakvih srkija po ponasanju
sad gledaju sve da odrade nebil uzeli neke dodatne pare, dobro je ciganj Balasz drzao stvari pod kontrolom dok je bio ziv
"Bildung 2.0" - by ChatGPT
(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.
„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“
On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).
Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.
Još jedna verzija:
"Flex" by ChatGPT
(slobodna adaptacija pesme "Bildung" za 21. vek)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi kraj betona —
ona „bad“, a on „stek“.
„Brate, snimi, nova felna,
'ladno stala pored džipa!“
„Pusti ovu iz blokova,
brate, real talk, nema klipa.“
Na stolu su „Gucci“ čaše,
tag se sjaji: #highlife,
dok u džepu minus cvili
na tri banke, leasing, Wi-Fi.
Ona sanja „Dubai winter“,
on „Rolex“ za rođendan,
a stan im je tetkin stari
na kredit i zajam dan.
I za stolom pored cveta
selfie-smokva, story-glam,
dok konobar s platom bednom
nosi šmek i pravi šarm.
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Oni jure flex i keš,
ali grize stvarni trek.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući beogradski sjaj,
gledajući tržni centar,
gledajući tihi kraj.
You Can Face Reality
What is true is already so.
Owning up to it doesn’t make it worse.
Not being open about it doesn’t make it go away.
And because it’s true, it is what is there to be interacted with.
Anything untrue isn’t there to be lived.
People can stand what is true,
for they are already enduring it.
—Eugene Gendlin
Klonem uz klonazepam
Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.
Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.
Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.
Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.
O pope
Ćao ćao direktore
Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,
Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.
U tebi prepoznajem sudbinu,
Ko u plamenu senke izgubljene.
Na koži mi vreme ruke ne spušta,
Jer s tobom se minuti ne broje.
Ti si mi misao kad srce pušta,
Kao reke što u se’ nebo kroje.
Koraci tvoji u meni odzvanjaju,
Kao pesma što svemir pamti sama.
U tvom glasu svetovi ustaju,
Noći su iskre kao da nije tama.
Nek večnost zauvek bude bez kraja,
Bez juče i sutra, bez bola, straha.
Ti i ja, dva daha istoga sjaja —
U svetu gde ljubav uzima maha.
Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.
U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.
Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.
Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.
Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.
Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.
Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.
Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.
Ti si ti…
E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić
Nad Londonom neće biti kiše
Svet se suviše izmenio
Nad Londonom neće biti kiše
Magla će se ukloniti
s prestonicâ
mraka
Očekuje se poboljšanje
zdravlja
opšta ofanziva
protiv
raka
Kitovi će postati
domaća stoka
probrani i obeleženi
hraniće se
u stadima
Nestaće 90%
porokâ
Godišnji odmor
na mesecu
u dubokim
hotelima
Ljudi će suvereno vladati
svojim noćima
Sovjetski građani će
iz mora dobijati
sve sirovine
Roboti će sedeti
u ministarskim
foteljama
Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš
Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош
Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.
Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“
Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“
Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!
Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор
Српска земља црна гора: Онамо 'намо
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:
ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме
The Water Wheel (Dolap)
I know a water wheel. Black, bulky, rotting,
Standing like a monument from ancient days.
I heard its creaking as a child, unforgotten,
That old rough machine, known to me always.
A small black horse turns it, sluggish and slow,
Exhausted long ago from labor and strain.
A wretched nag pulls, asthmatic and low,
The whip strikes, halter tightens, the shaft causes pain.
Black horse, you were once full of power and will,
And turned the old wheel with life and with gleam.
Comforted by hope that it would get better still;
Young and strong, you dreamed a sweet dream.
But time has passed over your head and your brow,
Your body is broken, your power is gone;
You’ve known life’s true miseries by now,
The July heatwaves and the freezing dawn.
Oh, how I pity you! – look, tears choke my breath, –
The embodied fate of all lives in a line,
You, brother humans, and all souls facing death,
Equal before the misery, common and divine.
Noon. You want water. Who will give it to you?
It flows by your feet with a murmuring sound.
But the whip hisses... Forward, push through,
Until the saving evening falls on the ground.
Noon. You are hungry. You wish for the grass;
Thick grass grows lushly everywhere near,
And the hot breeze brings scents as they pass.
But the whip hisses. Goodbye, hope so dear!
You have, just like me, from earliest youth,
Felt the common fate that tramples us all,
Spent days hungry and thirsty, in truth,
Always in the same circle, in the same stall.
You have, just like me, in the July heat,
While water murmured in the eddy nearby,
Dreamed of happiness, reward, and a treat,
Dreamed of a peace that is earned and high.
Oh, like an angry snake sheds its skin on the stone,
To leave misery, misfortune, and malice behind,
And the whip strikes earned in sweat and bone,
And the almighty baseness of all humankind!
Empty dreams! Forward, black horse, do not stop,
Do not smell the grass, do not sense the wave;
The sky will grant you a reward at the drop:
A dark, good pit, and the peace of the grave!
Prijavi se na vukajlija.com da bi odgovorio.Prijavi se