Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek
Poezija
Umetnost836 odgovora· poslednji 16. feb 2026.
· · · · · ·
Ide pjesma kao : ...što već neko reče.
Ne mogu da se sjetim, ne mogu da nadjem.
Kao: Da ne kažem nešto, što već neko reče.
Koja to može biti pjesma?
Нека без тебе
ја немам среће
нека ме неће
нек сломи ме
Ако одем - заплакаће очи зелене
Нека ме стигну
највеће клетве
судбе проклете
нек буде све
Нека без тебе
не сија сунце
нек су олује
нек сруше ме
Pa majku ti jebem
O, majku ti glupu jebem (e jebem ti golmane)
O, jebo ti bog mater glupu
E jesi glup picka ti materina blesava
O, jebo ti bog majku, pa
Skini ga zgola u picku materinu
Niko nek ne brani jebem ti sunce krvavo
Vojislav Ilić Mlađi, pesma se zove "Kalif"...molim vas, neko, negde, da je, nađe. Hitno.
Ne, Chevu.
Pesma počinje nekako ovako
Citat:Razbole se Kalif, car od sto država
Nit može da jede, nit može da pije,
Sav u ognju gori a srce mu se ledi...
Strašna pesma, treba mi za narudžbinu, nema je nigde na netu...a ja u Nemačkoj :(
Nit može da jede nit može da spava
Košulja
Razboli se kalif, car od sto država.
Nit može da jede, nit može da spava,
Nit može da legne, nit može da sjedi.
Sav u ognju gori, srce mu se
Vladao je dugo u carstvu velikom,
A nikada dobra ne učini nikom;
Za zlatom i srebrom letele mu želje,
Zgrabio je sebi sva bogatstva zeai^
^togod nešto vredi, sve je tišemu nosi,
Svi drugi osiaSe i goli i bosi.
Pa sad fca!1f pade i teško boluje,
Najbolje lekare zove, da ih čuje;
Moir i prektit4e^.da mu leka traže,
Da mu ljute muke r pafalfe. nbliiže,^
Al niko ne može njega da izleči.
Gorko kalif tuži i od jada ječi.
Smrt očima vidi, al jošte uzda se,
Sve bogatstvo daje, ko mu život spase:
Jedan derviš stari najpošlje mu dogje,
Uzdahnu duboko, pa govorit pogje:
„0, kalife! smrt je gospodar nad svima,
Ali tvom životu jošte leka ima:
Nagji u tvom carstvu čoveka jednoga
Sasvim zadovoljna, potpuno sretnoga.
Košulju njegovu ti obuci na se:
Zdrav ćeš odmah biti — to će da te spase !
Al potpuno srećan onaj mora biti;
Koji te prevari, daj ga obesiti!*
Obradova s' kalif — od radosti plakd.
Takav lek je njemu naći vrlo lako:
Pa zove i pita prve bogataše
„Nismo, nismo srećnil" oni povikaše,
Pa redom nesreće i nezgode svoje
Pred kalifom oni uzdišući broje.
Tad po ćelom carstvu razigju se sluge,
Al srećnog ne nagju, svuda nagju tuge.
Kad su se vraćali niz neke livade,
Vide jednog starca duge, bele brade.
Po dugoj haljini opasO se likom,
Stoji usred polja s toljagom velikom;
Niti ima kape, nit obuće ima,
Dve, tri ovce pasu, on gleda za njima.
— 324 —
Kad su sluge bile kraj toga ovčara,
Oni ga pitaju, on im odgovara:
„Potpuno sam srećan — i ništa ne želim!
Potpuno sam srećan, ja vam opet velim!"
Tad viknuše sluge: „Daj, košulju skini:
Za kalifov život to je lek jedini.''
Ovčar svoju dugu haljinu otvori:
„Ja košulje nemam!" — tiho progovori.
Evo, nadam se da nije kasno... neka slova su sjebana ali to je to.
Chevu...legendo...naklon do poda. ♥
Hehe, ma nema frke, nego za čega će ti?
Sve nešto pokušavam da povežem u glavi ova pesma + dirigent + narudžbina + Nemačka + hitno... i sad tripujem da sutra u nekom šatoru neki prebogat gastos ženi svoga sina, pa iznajmio ceo filharmonijski orkestar i tebe regrutovao da uradiš aranžmane srpskih romantičara iz kasnog 19. veka :-DDD
Imaš PVT, Č, ja sam gospodin :)
Citat:sad tripujem da sutra u nekom šatoru neki prebogat gastos ženi svoga sina, pa iznajmio ceo filharmonijski orkestar i tebe regrutovao da uradiš aranžmane srpskih romantičara iz kasnog 19. veka
Blizu si. Nije sutra.
Citat:Da mu ljute muke r pafalfe. nbliiže,^
Ok ovo na kraju je "ublaže"...al šta je rpafalfe, jebemumater??
mozda patnje?
Možda, oblače, dobra ideja...
U susret certu...V.IIlić Mlađi
Citat:ZVONI.
Žureći stazom iz kobnoga sela, Kroz tužna polja kao zlato žuta, Ja i moj čuvar, lica nevesela, Umorni, najzad, sedosmo kraj puta.Tu, čekajući na dolazak kola,U suhoj travi ćutasmo nas dvoje:On — žilav, snažan; ja slab i pun bola.Svaki u misli utonuo svoje.Ni otkud glaska. Na žitne poljane Omara julska žestinom pripekla; A krv iz moje još skorašnje rane, Kaplja za kapljom, lagano je tekla.Sumnje i molbe, gnjev, nemirnu radost — Sve sam sad gled'o u tami za sobom; I jednu bujnu, verolomnu mladost, Početu pesmom, završenu grobom!Pa sanjah: "Gde si, lepo doba sretno, Kad smo, u smehu, i detinjskoj šali, Išli duž reke, i kroz polje cvetno Crvene bulke šančevima brali?"Gde su sad dani i časovi mili Kad bi, u šetnji, u šumicu zašli, I jedno drugo tobož izgubili, Pa bi se opet, uz klicanje, našli?"Kad sam, sav zbunjen, s mukom od nje skriv'o Te da ne spazi da mi dršće ruka, Dok bih joj uz put nevešto veziv'o Smakčutu svilnu vrpcu oko struka? ..."Gde su trenuci kad se glasno divih Blistavoj draži njenih sitnih zubi! Kad svaki cvetak mirisaše: Živi! A svaki slavuj cvrkutaše: Ljubi! "Ljubavi! srećo, kojom život sladih! Šumarci! staze obrasle u cveću! Vi pratioci mojih dana mladih, Nikad vas više ja imati neću!"Ne! nema slatkih iluzija više, Kad čovek znade da sred zemnog dola Najveća sreća, i slasti najviše, Postaju izvor najdubljega bola..."...A sunce žeže... Spavaju doline...Tegobne snove sva priroda snuje. Samo, u času te mrtve tišine, Dosadni cvrčak odnekud se čuje.I gle! moj čuvar skide kapu s glave! Kud ga to misli daleko odnose? "Šta slušaš, brate?" upitah, pun strave A on mi reče: "Zvoni... Sad je nose..."Ne pitah više! Samo sam uzda'n'o, K'o da me strela kroz prsa probola! Ležah k'o mrtav. .. A zatim, lagano, S još dva čuvara, uđosmo u kola.I tad k'o dusi juriti uzesmo, Preko mostova, brda, i dolina, U divljem trku.... I pred veče besmo Pod kršnim Rtnjem, slikom ispolina.Pa napred!... Vozar ludo uzmahuje,I bičem šiba, znojnu kljusad goni. Stražari ćute ... Ah! da l' se to čuje...Kako odnekud zvoni... zvoni... zvoni?...
Citat:DA SAM ZNAO
Da sam znao, da sreća odleti K'o prah zlatan s leptirovih krila,I da radost — ta neverna druga —Namah prođe, k'o da nije bila, Ja u dobru, ne bih hladan biv'o, već bih cveće, pevajući, brao, I pun milja, život bih uživ'o, Da sam znao!... Da sam znao, da ćeš, tako brzo, Ispit čašu sudbine ti klete: Da ćeš mladost sahraniti zlatnu Na dnu reke, milo moje dete. "Igraj! Pevaj, razdragan i čio! Bog je zato dečji život dao!" Svaki dan bih tebi govorio, Da sam znao!... Da sam znao, da će tvoj grob sveti Biti kazna — po zasluzi stroga — Namenjena tvom bezbrižnom ocu, Udaljenom od Gospoda Boga, Trg'o bih se još za tvog života, I pun vere, pred višnjeg bi pao, Da izlišnom tvoju smrt učinim, Da sam znao!...
Citat:KOMAD HLEBA
Novembarska studen. Huči Drim u noći.I, dok jata vrana kruže u visini, Mlad konjanik jedan, ostavljen, bez moći, Leži ukraj puta, vrhu na planini. Polusmrznut, gladan, usred snega ladna, Bespomoćno čeka da ga smrt pokosi.Iz snega mu viri samo ruka jadna,Ko da koru hleba, umirući, prosi. Ratnici... junaci... ko na pratnji kobnoj Koračaju teško u beskrajnom nizu, Snuždeni i mračni, u tišini grobnoj... Jedan od njih samo prođe sasvim blizu: Kad vide mladića, on uzbuđen stade, Dva put je, u sumnji, tužno glavom man’o, "Sinko, evo hleba!" — reče mu i dadePa još većma snužden, prođe polagano... I dok sneg albanski provejava lako, Zavejani dečko, usred snega gusta, Drži hleb u ruci, i počiva tako Nemoćan da ruku prinese do usta. Ratnici promiču... ne čuje se glasak...Gaze kao senke, svi sumornog lika...Opet jedan samo zastade za časak Kad vide kraj puta zgrčenog vojnika. Iznuren od gladi, bliže s puta siđe, Pred okom mu trepti crven roj svetlaca... "Gle, mrtvog vojnika! — pomisli i priđe —Hajd' da uzmem hleba iz ruke mrtvaca!" I segnu... al' "mrtvac" stište komad brže, I prošapta tužno: "Ne diraj mi, rode!" Posramljen se ratnik ko oparen trže I rekav: "Oprosti!" s vojnicima ode. Dok svaki njin korak jedan leš beleži I dok zvezde trepte na albanskom nebu, Osmehnuti dečko još i dalje leži I umire tako s pogledom na hlebu... Konji i junaci, po ciči hladnoći, Prolaze kraj momka, vrhu na planini; Sneg veje li, veje... Huči Drim u noći... I gavrani gladni grakću u visini...
Дивна тема, моја омиљена је од Јована Дучића Залазак сунца.
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Jош бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
Опет једно вече... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
у блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би.
Прекрасно!
Ја посвећујем једно дјело великог Дучића аутору Analni Osvetnici.
Елем,
Sinu tisućljetne kulture
Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača.
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.
Slobodu si večno, zakržljala raso,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.
Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.
S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zveri, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.
Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.
Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenjem srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.
U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.
Jovan Dučić
· · · · · ·
el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?
Dobio je ovakav komentar:
"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."
kakav šeret
smoleman bi ovakve rusio na keca
Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo
Nadam se da gori u paklu smrad
auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag
inace ova balasevica porodica postaje gora od raznorazne jokiceve brace ili kojekakvih srkija po ponasanju
sad gledaju sve da odrade nebil uzeli neke dodatne pare, dobro je ciganj Balasz drzao stvari pod kontrolom dok je bio ziv
"Bildung 2.0" - by ChatGPT
(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.
„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“
On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).
Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.
Još jedna verzija:
"Flex" by ChatGPT
(slobodna adaptacija pesme "Bildung" za 21. vek)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi kraj betona —
ona „bad“, a on „stek“.
„Brate, snimi, nova felna,
'ladno stala pored džipa!“
„Pusti ovu iz blokova,
brate, real talk, nema klipa.“
Na stolu su „Gucci“ čaše,
tag se sjaji: #highlife,
dok u džepu minus cvili
na tri banke, leasing, Wi-Fi.
Ona sanja „Dubai winter“,
on „Rolex“ za rođendan,
a stan im je tetkin stari
na kredit i zajam dan.
I za stolom pored cveta
selfie-smokva, story-glam,
dok konobar s platom bednom
nosi šmek i pravi šarm.
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Oni jure flex i keš,
ali grize stvarni trek.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući beogradski sjaj,
gledajući tržni centar,
gledajući tihi kraj.
You Can Face Reality
What is true is already so.
Owning up to it doesn’t make it worse.
Not being open about it doesn’t make it go away.
And because it’s true, it is what is there to be interacted with.
Anything untrue isn’t there to be lived.
People can stand what is true,
for they are already enduring it.
—Eugene Gendlin
Klonem uz klonazepam
Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.
Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.
Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.
Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.
O pope
Ćao ćao direktore
Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,
Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.
U tebi prepoznajem sudbinu,
Ko u plamenu senke izgubljene.
Na koži mi vreme ruke ne spušta,
Jer s tobom se minuti ne broje.
Ti si mi misao kad srce pušta,
Kao reke što u se’ nebo kroje.
Koraci tvoji u meni odzvanjaju,
Kao pesma što svemir pamti sama.
U tvom glasu svetovi ustaju,
Noći su iskre kao da nije tama.
Nek večnost zauvek bude bez kraja,
Bez juče i sutra, bez bola, straha.
Ti i ja, dva daha istoga sjaja —
U svetu gde ljubav uzima maha.
Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.
U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.
Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.
Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.
Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.
Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.
Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.
Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.
Ti si ti…
E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić
Nad Londonom neće biti kiše
Svet se suviše izmenio
Nad Londonom neće biti kiše
Magla će se ukloniti
s prestonicâ
mraka
Očekuje se poboljšanje
zdravlja
opšta ofanziva
protiv
raka
Kitovi će postati
domaća stoka
probrani i obeleženi
hraniće se
u stadima
Nestaće 90%
porokâ
Godišnji odmor
na mesecu
u dubokim
hotelima
Ljudi će suvereno vladati
svojim noćima
Sovjetski građani će
iz mora dobijati
sve sirovine
Roboti će sedeti
u ministarskim
foteljama
Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš
Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош
Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.
Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“
Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“
Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!
Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор
Српска земља црна гора: Онамо 'намо
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:
ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме
The Water Wheel (Dolap)
I know a water wheel. Black, bulky, rotting,
Standing like a monument from ancient days.
I heard its creaking as a child, unforgotten,
That old rough machine, known to me always.
A small black horse turns it, sluggish and slow,
Exhausted long ago from labor and strain.
A wretched nag pulls, asthmatic and low,
The whip strikes, halter tightens, the shaft causes pain.
Black horse, you were once full of power and will,
And turned the old wheel with life and with gleam.
Comforted by hope that it would get better still;
Young and strong, you dreamed a sweet dream.
But time has passed over your head and your brow,
Your body is broken, your power is gone;
You’ve known life’s true miseries by now,
The July heatwaves and the freezing dawn.
Oh, how I pity you! – look, tears choke my breath, –
The embodied fate of all lives in a line,
You, brother humans, and all souls facing death,
Equal before the misery, common and divine.
Noon. You want water. Who will give it to you?
It flows by your feet with a murmuring sound.
But the whip hisses... Forward, push through,
Until the saving evening falls on the ground.
Noon. You are hungry. You wish for the grass;
Thick grass grows lushly everywhere near,
And the hot breeze brings scents as they pass.
But the whip hisses. Goodbye, hope so dear!
You have, just like me, from earliest youth,
Felt the common fate that tramples us all,
Spent days hungry and thirsty, in truth,
Always in the same circle, in the same stall.
You have, just like me, in the July heat,
While water murmured in the eddy nearby,
Dreamed of happiness, reward, and a treat,
Dreamed of a peace that is earned and high.
Oh, like an angry snake sheds its skin on the stone,
To leave misery, misfortune, and malice behind,
And the whip strikes earned in sweat and bone,
And the almighty baseness of all humankind!
Empty dreams! Forward, black horse, do not stop,
Do not smell the grass, do not sense the wave;
The sky will grant you a reward at the drop:
A dark, good pit, and the peace of the grave!
Prijavi se na vukajlija.com da bi odgovorio.Prijavi se