Jbg, sve je relativno. Moj deda bi bio oduševljen kvalitetom života u današnjoj Srbiji, jer je on živeo na svojoj planini, nije imao struje, po vodu je išao dvaput dnevno par kilometara na magarcu, meso za Božić i Uskrs i slavu i eventualno ako neko živinče hoće da lipše pa ga preduhitre. Ganjale ga ustaše, tri godine je proveo po šumama i gorama, posle rata ga ganjali partizani što je bio u četnicima, i jedni i drugi mu umalo glavu nisu skinuli. Pa nasilan otkup, pa prinudni radovi na izgradnji zemlje, pa komunističko prevaspitavanje, ispiranje mozga, jednoumlje, znaš da te lažu, u oči te lažu, a za razliku od danas ne smeš da pisneš jer će da zaglaviš robiju. Posle je morao da ide u rudnik da tamo rmbači jer su mu oduzeli zemlju. Cinkarenje, podmuklost, uhođenje rođaka i komšija. E, iako je moj deda živeo u takvim uslovima, nikada ga nisam čuo, a ni ćale mi nije pričao da ga je čuo kako stenje na beznađe i besperspektivnost, već se čovek borio za svoj život i za sebe kao što su radili njegovi preci hiljadama generacija pre njega. Glavna razlika između naše generacije i generacije moga dede... Nemam pojma. Možda su oni bili ukorenjeni i imali duhovni oslonac na tradiciju, verovanje, nekakvu narodnu životnu mudrost, višu mudrost koja ti kaže da je život patnja a življenje borba, da postoje stvari više od tebe, da postoji skromnost i poštovanje, itd. Današnji uzor razočarane mlade generacije čini mi se da su reklame za šampone za kosu, zbog kojih su svi muškarci u vašem redu. Lakoća i "imaština", individualizam, hedonizam. Iz takve moderne perspektive gledano, ova zemlja stvarno ne obećava mnogo, i da je moj deda imao današnju modernu perspektivu, ja bih sigurno bio neki Švabo ili Amer. Što ne kažem da bi samo po sebi bilo loše, ali onda se postavlja pitanje: šta je bilo sa Švabama čija je zemlja bila sravnjena do temelja posle istog tog 2. sv. rata. Jesu bežali? Nisu. Bili su pod okupacijom, radili su, obnavljali, na kraju se ponovo ujedinili, i doživeli da mi bežimo kod njih. Nešto mi tu ne štima.
