24.03.1999

http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/slike/2010/03/24/most-slobode-bombardovanje_500x250.jpg

Dan sećanja na NATO bombardovanje, na poginule u istom.

Da li pamtite taj kobni dan, da li mozda neko snosi neke posledice posle istog, sta ste radili kada je pocelo bombardovanje?

Ja sam evo gledao u svojoj sobi sa sestrom neku seriju valjda kasandra je bila, nisam sigura. I samo je moja majka rekla "MILANE, MARIJA GASITE TV" te reci cu pamtiti dok sam ziv. Pisao bih jos, al zurim na poso.

ameri su rekli da smo im srušili samo jedan F4 fantom, jedan f18 i F117 :D

Наша немогућност да нађемо посмртне остатке осталих 43+ авиона им умногоме олакшава то.

Сећам се тог дана, није било нешто превише напето, али морам да оценим са ове дистанце, да и поред тога што сам пратио детаљно политичку ситуацију и све, ипак нисам могао лепо да сагледам озбиљност тренутка, бар тог првог дана. Замрачили смо и то је то.
После је било свега, буђење у пола ноћи да се склонимо (јер у нашој згради подруми нису били организовано адаптирани, људи су се сналазили, већина је ишла код рођака/пријатеља где су се осећали безбедније), преузимање одговорности код куће, на крају и бомбардовње.
Издвојио бих један детаљ након завршетка, кад сам се стицајем околности нашао на магистралном путу којим се војска враћала. Иако у том тренутку нисам могао да задржим пажњу на овом детаљу, тада сам видео народ како се тракторима повлачи, сцена која је обележила наше муке у тој деценији.

Imala sam jedno šest godina. Meni je bilo zabavno, nas 15 je bilo u podrumu i prosto ta čudna atmosfera koja je tad vladala mi je bila onako fascinantna. I priče (nebuloze) koje su nam pričali roditelji...Blejala sam sa gomilom dece.Ne znam, meni bilo lepo.

Znam da je jedna devojka rekla da dobije nervni slom svaki put kad čuje zvuk sirene, ali ja stvarno nemam nikakvo loše sećanje, obično kad razmišljam o nekim događajima setim se vremenom loših stvari, ali za bombardovanje nikad nisam uspela da se setim. Osećala sam se kad da sam u nekom čudnom polu-ludom svetu i da smo mi klinci jedini prisebni i normalni.

Naci vako.
Imao sam 4 godine, ziveo sam na 5. spratu. Ne secam se puno jebiga. Samo znam (posto mi kazu) da sam stajao u hodniku plakao i nas glas se drao KLINTONE JEBEM LI TI MAJKUU!!

Bili smo u podrumu zgrade mi i jos 2,3 porodice, secam se da sam tad video cokoladno mleko i hteo da ga popijem :D
Secam se da je moj komsija imao radio stanicu i tako sam se cuo sa ocem, da imala je jedna devojka sa prizemlja sa kojom sam obozavao da se igram, znam sad da je udata a ne znam gde je.

A u mom kraju je mozda i najgrdje bilo, avioni su gadjali mostove (2 mosta na oko 500 m od moje zgrade) I trayal, koji mi je na kilometar od zgrade, malo vise.

Secam se dok je bilo mirno preko dana setao sam sa pokojnim dedom pored mostova, i gledao ih srusene.. Nije bilo toliko lepo...

Ja sam se preko dana igrao sa društvom po dvorištu i kad bi leteli avioni drao bi se ON, ON pošto sam imao jednu godinu. Drug bi počeo da izigrava sirene. Moji kumovi žive u zgradi koja je na 30m od ulice Vuka Karadžića koja je bila sravnjena sa zemljom. Jednom kad su gadjali ulicu toliko je puklo da se kum kotrljao od prvog pa do podruma. Tada mu je geler probio staklo i otišlo iza vrata. Jedno vreme ga je čuvao pa kad je čuo da je radioaktivan bavio ga odma.

Ima jedno selo kod Aleksinca, Mozgovo se zove. I pošto smo imali komšinicu kojoj sin živi u Švedskoj on nas je obaveštavao od tome gde će bombardovati ako uopšte kažu. Tada su rekli da će da bombarduju fabriku Fahop koja je na 500m od moje kuće. Tada smo otišli za Mozgovo kod te žene. I te noći su se zajebali i gadjali su Mozgovo. Iako sam bio mali imao sam dogodovština dosta.

Edit: Inače, ako nekog zanima ta firma Fahop proizvodi profile neke, i ona je za vreme inflacije i bombardovanja zapošljavala 600 radnika i imali su redovne plate i izvozili za Englesku. A evo je sad u stečaju.

Secam se da sam na krevetu gledala neke decje novine i da je na prozor bilo stavljeno neko zeleno cebe (tako da smo maksimalno bili zasticeni).:)

данас 24. март?

данас 24. март?

Па већ шести пут ове године, како не знаш?:)

ау матори стркнућу да упалим свећу ово оно, за покој души нашим старима још од балканских ратова па до поновних балканских ратова па и за тај рат, што да не

Uskoro se opet mora staviti zeleno cebe na prozor.

па не треба нам војска, кој ће нам курац војска, гурнућемо пушке клинцима у руке као и у сваком рату. Не зна да пуца, па научиће кад на њега запуцају. Кој ће нам курац војска за то?

Ja se jedva sećam, imala sam tLi godinice tada...sećam se samo da smo svi polegali na nekoliko spojenih kreveta i pootvarali sve prozore, da se ne bi slomili...ili da sam bila kod dede na selu neko vreme i da je neki moj rođak (tad je imao 6 godina mislim) slučajno slomio ogradu od drvenog mostića.

Nepune čet'ri godine. Prvih dana bio sam u Beogradu i ne sećam se ničega izuzev zvuka sirene. Posle nekih nedelju dana o'šli smo za selo, tamo je bilo sigurnije ali opet smo dosta vremena provodili u podrumu. Kao kroz maglu se sećam, i to sve zahvaljujući pričama starijih, da sam sa bratom od strica kamenjem gađao avione, koje nismo videli ali smo povremeno čuli. To je sve čega se sećam. I da, pri kraju bombardovanja sam upitao mamu: ''Zašto Šiptari hoće naše Kosovo?''
Pojma nisam imao ni ko su Albanci, ni šta je Kosovo, ni sa kim i zašto ratujemo, ali sam termine ''Ameri'', ''bombardovanje'' i ''rat'' povezao nekako, sve prilagođeno mom nivou, naravno.

Bio u Prištini, jeo sljadoljed i tuljumbu.

Сећам се само да ми је у двориште пао неки флајер са сликом Клинтона на једној страни а на другој Милошевића. Кева ми одузела и рекла да може да буде отровно шта ја знам, и сећам се да су деца то скупљала по целој околини, свако је имао по пуну кесу тих флајера, носили су их војницима на анализу. То ми није било тад јасно, и још ми није јасно да се упошљавају деца да вуку киле флајера!
Сећам се оних плаката "Таргет", био сам са ћалетом и комшијом у пољу кад су неки млади вежбали гађање мете прикачене за авион.
Сећам се неког ТВ квиза, гледао сам пре него што ме успавају, онај Пиле га је водио, била је нека занимљива игра, спуштали су неке кругове са висине између пуно неких шипки које су стајале на равној површини, па чији ниже сиђе, тај добија поене. А тај Пиле је ваљда имао и неку емисију где се спрдао са неким производима и демонстрирао их на разне необичне начине. То је то...

Е како читам твој пост, тако се и ја присећам свега. :) Ја сам била баш мала, имала сам 5 година. Само једном смо отишли у склониште, углавном смо били на тераси, блејали. Сећам се да је била нека емисија са Пилетом, обожавала сам је, али не сећам се која. :)) Све у свему, мени није било страшно тад.

Imala sam 4 godine, ali se sećam uglavnom svega, mnogo mi je to strašno i tužno bilo. Sećam se da smo šetali parkom, mama plakala, tata dobio poziv za rat, ja mala, a brat mi imao samo godinu i po.. Ni da govori nije znao. Plus što moji nisu imali dece 10 godina, a ćale sad odlazi i ne zna da li će se vratiti uopšte. Sećam se da sam spavala na tatinom jastuku i svaku noć plakala i molila se da se vrati kući. I dan-danas je taj jastuk kod mene, u mojoj sobi. Jest' da sam bila mala, ali to mi se savršeno urezalo u sećanje. Onda bratov rodjendan, slavimo ga bez tate, samo ja, mama i brat. Tata zvao na telefon, dozvolili mu jedan poziv samo, i Aca - moj brat, prvi put rekao tata... Mama plakala ceo dan posle. U komšiluku bila jedna devojčica, sad ne znam ni kako se zove, igrali smo se stalno, a onda sirene, i mama viče da udjemo u kuću... Jedan dan nam bomba prozujala pored prozora i razbila ga... Pala je u selo u okolini. I na kraju, kad sam se radovala, taj dan mi tata dolazio kući posle 7 meseci.. Svima u komšiluku sam se hvalila da će tata doći danas.
Strašno vreme, evo sad dok ovo pišem, sjebala sam se skroz. A trudim se da potisnem sve, mada ponekad razmišljam što je na kraju sve bilo dobro, koliko to može biti dobro uopšte.

хахахахаахахаах па ја не могу да вјерујем хахахаха, ја сам тај другар о којем причаш ауторе олланик

био сам брате брате у граду, близу калиша, али не на калишу.

био сам у пивници поред маршала што је у ствари исто маршал, у оној улици што води од чесме у кнезу до паласа.

био сам у пивници поред маршала што је у ствари исто маршал, у оној улици што води од чесме у кнезу до паласа.

лол онда сам те ја видео, ја сам онај прекул лик ког су сви гледали са посхтованјем

јаби стевану пришо и пито стеване јесто ти ја сам мислио ако имаш неких новаца 100 динара за воз и сендвич ако имаш ја бих ти био џубокс брате

пито га није тео да да пичка ал ионако незнам да певам па ај и да га разумем

Ja sam s ekipom bio na nekoj zgradi u komšiluku. Drugarica i ja učili da se ljubimo usta i pušimo cigare. Bilo fino baš.

Jebote pa ovo je gore od danke dojčland hahahahahahhahah

Nemam nikakvih trauma jer živim na selu, osim što sam tada bio skenjan kad god sam na tv- u video scene nastradalih u bombardovanju. U početku me je bilo strah kopnene invazije jer sam tripovao da će da bude kopnena invazija kao na filmovima i da će da idu od kuće do kuće da kolju i ganjaju narod.

Не знам сећа ли се ко или да ли је већ писано на теми, али на вече бомбардовања (мало пре 8) на Пинку ишо "Бој на Косову" и доле она трака нон стоп избацује (Ванредна ситуација, очекује се Нато агресија или нешто тог типа...). И мало после 8 звизнуше касарну у Шумарицама...

Sedeli smo kod drugara u sobi nas par, nešto se zezali, i uleće njegov stari u sobu i kaže: Pre dvanaest minuta počelo bombardovanje Srbije.

I na to ortak kaže: "Matori, to nije bio duvan u mojoj jakni" :)

na drugom nesto tipa neretva,na trecem otpisani.na prvom se vrtele vesti,pa malo zapevaju patriotski.
sve u svemu,seme im se natovsko zatrlo.

А финале Лиге шампиона гледам на К21, онако стандардно пиратски за то време, само су се прикачили на страни канал.
Јао, Клинтоне, бем ти Челси! Само много је ружна јебига...

требало је више да нас бомбардују да такви као ти сад не би могли да пишу овде.

мада, кад мало размислим, шта и да бомбардују у ћуприји јбг.

нато кад је разматрао циљеве видео ћуприју на карти, и рекли: "брате, скидајте мостове по београду, фабрике у крагујевцу, чачку, ужицу, краљеву, а у ћуприју баците по неки хуманитарни пакет, довољно су усрани".