ovo pisem melkoru...
Kad se rodimo svi smo mi emotivno isti: nesposobni da vidimo bilo sta osim sebe i sopstvenih potreba. Onda odrastamo i ucimo stvari, ali vremenom godinama delovi nas ostaju zaglavljeni tu gde su, i vremenom istrosis dobar deo svoje mogucnosti da se menjas i tu si gde si. Ti ostaci tvog razvoja predstavljaju tvoj karakter i tvoj tip mentalne zaostalosti.
Ako si iznad nivoa koji se racuna u "normalno", guras se napred, dok ne dodjes u godine kad moras da pazis sam sebe, i kazu "ok, sad si normalan odraso covek" idi jebi se. Pri cemu to normalno zavisi od onog ko te razvijao, tako da moze da varira. Mora samo da se uklopi u neke drustvene norme. Ali to uopste nema veze sa tim koliko je covek zaista emotivno odraso.
Zanimljivo je sto emotivno zaostajes u razvoju ne u stvarima u kojima si los nego u stvarima koje ti drustvo kaze da si dobar. zato i kazem ovo, kad dete odraste, ono ostane tu gde je. bukvalno sistem nagrade nekog ponasanja.
tako da to je to, uprosceno moze da se kaze da zavrsimo na 3 nivoa - prvi je da si srecan ako te prihvate roditelji, dobijes dobre ocene i dobro si dete, drugi je da budes veciti buntovnik, i srecan u drustvu sa slicnim osobama, ljubavi itd, i treci je paradoksalno depresija i besmislo.
