Uspeo sam malopre, sasvim slučajno i iznenada, da rastumačim jedan san od pre gotovo devet godina. Čitam naime
https://www.laguna.rs/n4291_knjiga_dete_u_tebi_mora_da_pronadje_svoj_zavicaj_laguna.html
izuzetno je dobra i vredi, jako, mada deluje kao limunada - nije, ni najmanje.
Naime našao sam se bio u nekakvoj sobi, sa prolazom, i gomilom vrata naslonjenih na zid koja su se morala postaviti na šarke kako bi se izašlo napolje. Stavio sam jedna, otvorio ih, i našao se usred nekakve visoke, raspale zgrade koja je pretrpela nekakvu pošast i katastrofu i ostala pusta, ogoljenih, razbijenih zidova - jednom rečju ruševina. I u njoj je stajalo dete, možda od 5-6 godina, svo u modricama i ogrebotinama, preplašeno, izbezumljeno, u nekakvim prljavim ritama. I osetim stravičnu žalost i pridjem da ga pomilujem i vidim kako da mu pomognem - i kako sam pružio ruku da mu stavim na glavu, uzeo ju je sasvim mirno, piljeći u mene nekakvim vučjim očima i rekao strašnim, dubokim i neprirodnim glasom - tebe sam čekao. I zario mi zube u vene iznad dlana i krenuo da pije krv, polako, ne skidajući pogleda s mog lica. Nisam mogao ni da se pomerim ni da se proderem, krik mi je zapeo u grlu i stajao sam paralisan, bespomoćan i osećao kako mi topla krv napušta telo. o je jedan od najstrašnijih snova koje sam ikada sanjao; sad kad sam ga se setio naježio sam se i vratio se u njega, kao da mi je sve to i dalje pred očima.
Knjiga, naime, govori kako je svaki čovek sačinjen od odraslog, i deteta svetlosti i senke. To dete senke su uobličile traume, strahovi, zazori, kinjenja, batine...I ono jednako živi u tebi, potisnuto, i pravi sranja iz pozadine jer kao i svako drugo dete hoće da ga zapaze i vole. Sad kad vratim vreme unazad to je bukvalno to, ta ruševina od zgrade je bio moj život tada, a ja nemoćan pred tim detetom koje je rukovodilo mojim osećanjima, postupcima, odlukama, odnosima, stavovima...I bukvalno mi pilo krv, a krv je život, duša...Eto. Morao sam negde da podelim.
