Može se reći da sam u proteklih 20 godina u sebe spakovao dovoljno lakih opijata da bih rešio da ih mirne duše batalim (što opet traje neko duže vreme). Kao čovek koji se čitav život bavi slikarstvom i koji je proveo značajno vreme u pozorištu, svira jedan instrument i ozbiljno se posvetio pisanju, rado čita poeziju, noću neretko izadje da šeta po zimi pustim gradom i koji sve teže pronalazi ljude sa kojima može ozbiljno da razgovara na teme koje ga zapravo zanimaju...Mogu odgovorno da tvrdim da nikakva droga ili bilo šta drugo ne mogu podstaći čoveka na kreativnost i stvaranje - ne mogu iz njega izvući ono što se u njemu već ne nalazi i želi da bude iskazano. Najveći broj najlepših dana proveo sam sa divnim, bliskim ljudima, u nemaru i mamuran - ali to su bivale tek usputne stvari o kojima se nije razmišljalo, uzimale su se zdravo za gotovo i ni na koji način nisu doprinele prijateljstvu - doprinele su atmosveri, i valda mi nije žao što sam se upuštao u sve te avanture jer niko nije nastradao a mozak je ostao zdrav i čitav (koliko je to uopšte bilo moguće). Ali teško da bi trezveni ljudi dolazili na ideje da goli hodaju gradom, ili šljaštećim mačem prave prolaz kroz prepunu ulicu usred bela dana, ili nadju kolica iz marketa na ulici, sednu u njih i udju u market vičući - došli smo da vam vratimo kolica (na opšte zaprepašćenje 15 ljudi koji posmatraju još gotovo 15 ljudi koji nadiru unutra kao seoska ekskurzija koja prvi put vidi grad), ili stvari koje ne smem ni da pominjem, a kojih se ipak sećam sa velikim osmehom i služe kao beli novci za crne dane.
Elem, kao čovek koji poslednjih godina živi dosta trezveno, moram da podelim jedno iskustvo - pre dve nedelje kampovanje u šumi, na reci, vatra, drugari, čamac...Sve što je neophodno za dobar provod (žene su naravno ostale kod kućama). I seti se drugar da je, ko zna zašto poneo sveće (male, za romantiku). Popalim sveće i stavim ih u čaše, poredjam po čitavom čamcu, ponesem dva piva i komad dovoljan da omami Čarls Barklija, i odem da veslam po reci. Mrkli mrak, nebo se osulo rojevima zvezda, čamac bukti u noći. Na polovini reke, primetim nekakav odsjaj koji se pomalja iza bedema šume, crnog na pozadini neba, i obasjava rub; nakon par trenutaka rodi se glatki oblutak okrnjenog meseca boje peska, sa bledim oreolom rasutim oko njega. Divan prizor. Pošto je ojačao i odskočio, mesec u vodi otisnu trag nalik na drhtavi plamen voštanice. Već sam tonuo u pejzaž, blagi, noćni vetar milovao mi je gole grudi a tišinu su remetili jedino šum vode, i zvuk harmonike i nekakva pesma s druge strane reke. I reših da se zaputim u tom smeru, lagano...Kako sam prilazio drugoj obali, primetih dva slabašna svetla tik uz reku - momci sišli dole da pišaju. Zatim me je osvetlio gusti snop zraka od kog sam pomislio da je reflektor; traka blede svetlosti kliznu niz čamac i zatim se ponovo zalepi za mene, koncentrisana, upitna (prethodno su se ova dvojica pošteno načudili videvši nekakav plamen kako mili po površini).
- Majstore jećl ima ribe?
- Ne pecam, samo se vozam.
- Aha...Mi sišli dole da probamo lampu, aj ovamo.
Pridjoh, lagano. Gore, u nekakvoj taverni, vrlo pijani ljudi su pevali u glas.
- Šta se dogadja tamo gore?
- Momačko - jesi iz Novog Sada? (zaključili po registraciji na čamcu).
- Manje više.
- Do jaja, ovde je pola ekipe iz NS, aj da popijemo nešto.
Priznajem da sam se dvoumio; polu-nag, maljavi čovek sa zapuštenom bradom i u blatnjavim tri-četvrt lanenim pantalonama koji odlazi medju razularene ljude da sa njima pije je idealan povod za naslovnu stranu sutrašnjeg informera. Privezaše mi čamac, rukovasmo se (smesta zaboravih imena) i podjosmo gore. Upoznaše me sa mladoženjom i ostatkom ekipe i uvališe rakiju; zbog novonastale situacije svadba beše otkazana, ali to svakako nije razlog da se ljudi ne izvrnu od alkohola. Primetih kako ne bi bilo po protokolu ako mu, idući put, ne naprave i drugo momačko, sa čime se prisutni složiše. Poželeo sam im sve najbolje, popio rakiju i spustio se dole, momci mi odvezaše čamac, pozdravismo se i otisnuh se nazad. Mesec beše najedrao i zagospodario noćnim nebom, vetar se blago pojačavao. Pošto sam se udaljio, pade mi na pamet da se skinem go i uskočih u vodu. Kao čovek koji poštuje reku i poznaje njenu silinu nije mi bilo svejedno, no idućeg trenutka već sam uskočio. Zvuk u učima pri susretu sa vodom i blaga hladnoća koja me je otrgla iz opijenosti i vratila me sebi. Čamac je, slobodan, plutao rekom, nalik na mali požar koji se udaljava. Prepustio sam se matici da me nosi, u tišini. Pred očima mi je proticao krajičak obale što se nazirala na suprotnoj strani i meki, razmazani mehur vode što se ljuljala i stapala. Nisam se osetio tako slobodnim dugo vremena...
Zašto sam ovo uopšte počeo da pišem - da nije bilo gandže, ostao bih kraj vatre da pečem roštilj, ispijam zaječarsko i branim se od komaraca.
