Posle jučerašnje zabave sa bakterijom i kiselinom, danas sam očekivao miran dan.
Krenusmo očuh i ja da čupamo neku topolu što se, iza kuće, u drugom dvorištu, nakrivila nad ogradu, pa sve čekamo kad će da rokne pa da je odvali.
Sad, preko puta nas je njiva, a izmedju nas mali kanal širine jedno 2-3 metra, sa jedno pola metra dubineneka, nazovi, pritoka DTD sistema, a naše dvorište uzdignuto spram one druge strane jedno 2 metra, pa ima taj pad do kanala, tu je topola.
Skontali da ne možemo nikako da rušimo drvo sa naše strane, a da pritom ne okine po ogradi, pa krenemo preko, pa ćemo da tražimo ugao.
Pošto sam ja mlada radna mazga, je l' te, ja u prvi plan skroz do podnožja kanala, očuh iza mene, keva skroz iza na kraj užeta. Ugao se nekako potrefi da ja moram da čupam desnom rukom ono uže, a ja, kao svaki rasni levoruki čovek, prilično hendikepiran za takve poslove njom, nisam se snašao i povučem nekako retardirano, okliznem se i umočim buljom u kanal i blato. Ništa, obi počeli da se smeju, kao jebiga, ajde da srušimo, pa na tuširanje.
Drugi put reko' ajde, jeb'o ruku, nisam mutav, može se to. Kurac može.
Povukoh kao sivonja, opet izgubih osećaj, poleteo do pojasa u kanal i blato, povučem i očuha iza sebe, on malo upadne, keva tamo poletela malo iza u njivu, i meni se kanap oko vrata malo zakači pa me stegao na koji sekund.
Ostao sam u kanalu da sedim i plačem od smeha, isto k'o i ovi kukavci. Jes' da je najeb u principu, ali meni ovo ulepšalo dan, pa reko' da se pohvalim sa kul vadjenjem topole.
