Знам лика, мој кум, кога су повели на сахрану неком дечку који уопште није имао другове, био је неки штребер са којим се нико није дружио.
Па је онда неко ко зна мог кума, замолио да дође он и поведе пар другова да не би испало да нема младих на сахрани, тј. да не провале да је овај покојник био толики буљаш.
Ћале од покојника питао мог кума одакле се зна са његовим сином, кум да испадне фин каже да се знају много дуго, само што никад није свраћао код њих кући.
Тренутак пре него овог штребера спусте у раку, дође његов ћале код мог кума и каже "Знаш, сад су ми рекли да је обичај да се одржи говор покојнику, а пошто га ти знаш цео живот ја бих волео да ти то урадиш".
Кум је стабилан момак, али још вуче трауме од те ситуације кад је држао говор покојнику кога не познаје.