Јао, да видите прошлог лета код мене у Алексинцу, баскеташки терен се налази на неких двадесетак метара од католичке цркве, која уједно има неки пансион, шта већ. У сваком случају, често долазе клинци (мислим клинци, сви негде мојих година), имају неке екскурзије, шта већ.
Елем, били тамо једно недељу дана прошлог лета неки Италијани. Дошли један дан, видели нас 10ак тамо, и питали да дођу сутра, а ми пошто сваки дан играмо, рекли им 'ајд дођите око 5,6 па ћемо да играмо.
Дошли брате њих 30 комада, али не све мушки, већ једно 5,6 њих баскеташа, све остало неке Италијанке, довели јебени навијачки тим.
Како играју? Убијају на место, дословно. Мени је један за мало клизећи старт направио, не знам ни како сам преживео мајке му га. Бију као луди. Е сад, фора је што ја са нама играо један матори лик, који ту седи сваки дан и пије пиво, ми га зовемо Рапић. Тај игра баскет (мада је за њега баскет заправо само шутирање тројки) већ добрих 40 година. Онако, просечне висине, мршав, игра у неког мајици на брателе са цигаром у устима. И кад је кренуо да их трпа са тројке, мајко мила, ја сам само додавао лопту. Ови Италијани га пуштају, а он им уваљује неке троје са 2 метра иза линије. Убоо тако 9 комада, ни једну није промашио, ми додали још 3 поена, и то је то.