Отварам тему овде, добри људи, јер ми се све скупило и не знам више шта ћу сам са собом, те бих волео да ме неко посаветује, а знам да хоће јер већ доста времена долазим на овај сајт и знам да има пуно трезвених и паметних људи.
Бојим се да не починим неки грех, а све ме тера на то.
Наиме, у последње време ми се само лоше ствари дешавају. Оставила ме је девојка са којом сам 100 година био у вези, изгубио сам посао, полако остајем и без пријатеља јер једноставно нисам свој и не могу да се саберем. Људи ме не препознају, а не препознајем ни сам себе. Пре само три године сам био младић коме су на срећи у животу сво завидели, а сада сам последња рупа на свирали и омега мужјак, неко коме су и комшије престале да се јављају у пролазу. Чак ни пас који живи ту у хаустору неће да једе из моје руке!
Пун сам негативне енергије. И мој стан је пун негативне енергије. А она се уселила заједно са ЊОМ. Негативна енергија и све зло у мом животу је дошло код мене заједно са мојом бабом. Откад она живи са мном, ја се бојим да не урадим нешто лоше и да не застраним начисто.
Сваког јутра слушам њено болесно кркљање, а затим за доручком њено паклено швакање хране. Када прича, она не прича, она виче и јодлује! Има 89 година и јача је од мене! Она никада неће умрети! Бојим је се! Отераће ме у металну болницу! Она врши психичку тортуру надамном! Ја због ње плачем сваки дан! Други људи воле своју бабу, а ја бих волео да је нема! Можда сам изопачен, али ја заиста желим да она умре! Или не мора да умре, желим само да је нема! Немојте ме питати због чега не могу да се/је иселим, али не могу. Таква је ситуација.
Сваке ноћи, пре него што ћу лећи у кревет, ја замишљам како она умире. Чујем њен самртни ропац. Замишљам са осмехом на лицу како позивам крематоријум и резервишем термин. То су моји снови. То су снови који су ме натерали да се одвојим од реалности и да ме девојка остави и да изгубим посао. Нисам свој!
Једном сам замишљао како узимам експрес-лонац и само је клепим по глави док силази низ степенице, па она падне и поломи врат тако да јој извири одломљени вратни пршљен. А једном сам сањао како јој копам гроб и то је био тако леп сан. Туга је највећа после таквог сна, кад се пробудиш у суморној реалности.
Она ме и даље, већ двадесет и девету годину назива именима и то обожава да ради пред другим људима.
Савладава ме мржња...
Моје питање је - како да се отарасим беде?
