Decembar je '41. godine. U rovovima su se rokali Četnici i Nemci. Na četničkoj strani bio je jedan mlad, hrabar, harizmatičan i kulturan momak, kojeg su zvali Ejdus, jer mu niko nije pravo ime poznavao. Bio je izvrstan vojnik i ubijao je samo kada mora i uvek se rastužio kad je nešto tako nesretno morao uraditi. Sve je promrzlo, vojnici sa obe strane su umirali od hladnoće više nego od oružja. Nakon izvesnog vremena, nakon što su mnogi sati prošli, mnogi Četnici pali, tada je i sam Ejdus pao, ali ne od metka, već od hladnoće. Lice mu je bilo na hladnom snegu, gubilo rumenilo i boju. Znao je da mu se bližio kraj, jer malo ko je ostao živ od Četnika, nije ostao gotovo niko da mu pruži pomoć, a oni koji jesu, su mislili da je mrtav. Ejdus je na jedvite jade uspeo da otvori svoje plavi oči još jedanput, da vidi taj svet još samo jednom pre nego što je prešao na drugi. Tada je ispred njega pao mrtav jedan od njegovih drugova Četnika. Tada je Ejdus raširio oči i uspeo da se podigne, osećao je ljutu erekciju. Bilo je veoma hladno, a rat je pakao, pa, kako je opisao u svojim memoarima, počastio je sam sebe rukobludom nakon što je pobio mase prljavih Švaba - nikako pre toga. To mu je dalo hrabrost, odmah nakon što je podigao hlaće i pritegnuo kaiš, iskočio je iz rovova i krenuo prema Švabama, u juriš. Video je da ih nema puno, a oni su bili toliko iznenađeni da su ostali paralizirani. Ili je to možda od hladnoće, ne znam. Švabe su samo videle jednu gromadu od čoveka kako ide prema njima i nisu ni ciljali na njega, nisu bili svesni šta se događa. Kada su konačno shvatili šta se dešava, bilo je prekasno. Jesu uprili puške ka njemu i opalili, ali se meci samo odbili sa njegovih skoro metalnih prepona. Tada se Ejdus sageo na pod, pokupio MP40 i izjavio: "E moja dečice draga, izvinite, ali moram ovo uraditi." Stisnuo je obarač i krenuo je rafal po preostalim nemačkim vojnicima i u roku od nekoliko sekundi, nije ih više bilo. Četnici su pobedili ovu bitku. Ejdus je stajao tu, ispustio MP40 iz ruku i posmatrao bojno polje. Osetio je na ramenu jednu ruku, ruku jednog od malobrojnih drugova njegovih koji su ostali živi. Rekao je: "Idemo u kasarnu, Ejdaro, zaslužili smo malo odmora." Ejdus je odgovorio: "Sada ću ja sine, moraju se ova tela... zakopati, da." Vojnik je ponudio pomoć Ejdusu, ali je on odbio. Rekao je da će ih sam... pokopati sve.
