Сведочење једног момка који је морао због фирме да вади пасош:
"Е па браћо, дошло је на ред да вам коначно испричам своје комплетно искуство поводом овог случаја. Ја сам лично звао оца Јоила и причао са њим. Рекао ми је да не узмем. Он је пре неког времена отишао (а водила га је нека његова бивша ученица, пошто је отац био професор хемије) на сликање за нови документ. У тренутку кад су га усликали, осетио је да му благодат одлази и почео је да виче "Станите, станите, нећу!" и кад су престали благодат му се вратила. Када сам га питао, па како оче, зашто, он је рекао да се то вероватно њему као јеромонаху десило да би могао другима да прича. А сада ћу вам испричати како се све одиграло у петак. Поклапања многих околности ми говоре или да овде има вишег промисла или да је тешка прелест у питању.
У петак ујутро сам звао и манастире Рукумију и Црну Реку. Тамо сам чуо да је владика Артемије дао благослов (онима којима треба за посао) да ваде биометријски пасош, јер то није жигосање, јер пасош је обавезан а чип ће бити добровољан. Да будем искрен, мене то тада није до краја умирило. Сада кад размишљам о свему, и чип ће бити донекле обавезан, јер се неће без њега моћи продавати и куповати (дакле они који неће чип биће ван закона). Али будући да је мој колега добио благослов од свог духовника са истим објашњењем и да сам чуо да у манастиру Рукумији немају неки став о томе (у смислу да мисле да је пасош ОК), у петак пре подне сам отишао у канцеларије у Н. Саду где се ваде пасоши. Скоро целу ноћ сам се молио Богу да не донесем погрешну одлуку и да ме заштити од сагрешења. Са истом том молитвом сам отишао у канцеларију. Док сам уплатио, на крају сам добио број. Био је 66. Мени то лично ништа у том тренутку није значило. И мислим да само по себи, као изолована околност то не значи ама баш ништа. Отишао сам на посао забринут да ли радим праву ствар. Током претходног дана и вечери сам читао и "Духовно буђење" старца Пајсија како ће духовници успокојавати своја чеда "како то није ништа и како је битно у шта верујеш", што је и мој духовник мени рекао. Такође сам читао и "Тајна Цркве и тајна безакоња" и цитате које је овде већ написао. Све ми је и даље било сумњиво, али уопште немам на кога да се позовем да не урадим то.
Дошло је време да се вратим у канцеларије. Дошао сам и био је ред 47-48 на реду. Почео сам да се опет молим Богу на бројанице да не урадим погрешну ствар. Уопште ми није било свеједно и осећао сам неку тегобу. И онда је кренула песма од групе Eagles "Hotel California" и ту ми се смучило све (песма је о паклу, о хотелу у који можеш да се пријавиш али никад не можеш да одеш). Молио сам се и негде на броју 54 сам морао да изађем напоље и позовем једног брата (хаџију, иначе) који ми је већ рекао да нипошто неће ништа узети. И питао сам га "брате, реци ми барем један рационалан разлог зашто нећеш да узмеш пасош?".
Хаџија: "нећу да га узмем, нећу да ништа моје иде тамо у Звер". (мени то није било довољно рационално па сам ћутао коју секунду).
Хаџија је наставио: "јеси звао о. Николаја из Параћина?".
ја: "нисам". он "даћу ти ја број за једно сат и по времена, немам именик овде".
ја: "брате, мени треба број у року од десет минута!!!".
хаџија "чекај, чекај, пробаћу напамет да се сетим" (ту ми издиктира број који је мислио да је тачан).
Ја назовем и није ни два пута зазвонило и јавља се отац Николај. Објасним му ствар укратко. Он ми каже да је то веридба са антихристом.
ја: "да, али оче, има ли то негативне последице по душу?"
о. Николај: "неки кажу да има".
ја: "оче, ко, реците ми бар једно име. Ко каже то?" (јер ја не волим те исказе "неко каже").
о. Николај: "па отац Јоил каже да је кренула да му одлази благодат кад је кренуо да вади карту па је одустао и вратила му се благодат".
ја: "хвала, оче! нећу ништа да радим док се не чујем са њим".
Оца Јоила нисам успео да добијем у петак, а директор ме није питао ништа за пасош па сам се правио луд. О. Јоила сам добио тек у суботу и објаснио му да ми на послу траже да вадим та документа (нисам помињао оца Николаја). о. Јоил:"не узимај. Мене је моја бивша ученица водила да вадим ту нову личну карту и кад су ме сликали почела је да ме напушта благодат и рекао сам станите, нећу, цепајте све и благодат ми се вратила". Морам да признам да сам у том тренутку био прилично збуњен (мислећи на све оне људе који су то узели) и рекао му: "па оче, ево имам једног брата који је то узео већ"
о. Јоил "ништа му не говори да га не бациш у униније, сад је то већ готово"
Тада ми је о. Јоил испричао за још један случај из Аустралије где је неки човек из обести узео имплант и да се спрдао са свима и да су њега ушли бесови и да му ништа није помогло ни то што је одсекао себи руку.
Морам да признам да сам спуштио слушалицу и расплакао се због свих који су то узели. После сам звао оног хаџију и испричао му све и он ми каже: "брате, број 66, хотел Калифорнија, ја који сам се сетио напамет броја телефона који нисам звао годину дана, и отац који се тако брзо јавља на телефон. Јел` ти мислиш да је све ово случајно?". Морам да признам да цела ствар јесте занимљива и да поклапања има превише. Или је само у мојој глави (дакле прелест) или је виши промисао у питању.
Сутрадан сам чуо од једног брата да је питао о. Стефана (из Велике Ремете) о томе и да и о. Стефан мисли да то није ништа (чак је рекао како су се свети оци увек плашили технике и да је он чак рекао и Николају параћинском исто то, будући да је Николај гостовао недавно код њега). Што ће рећи, цела православна Србија осим о. Николаја параћинског и о. Јоила мисли да је узимање докумената ОК. Мени је цела ситуација нејасна. Ако су њих двојица у праву, онда је ситуација много гора него што сам мислио. Ја мислим овако: ако је прелест да су документа пад, показаће се тако што се ништа битно неће показати у наредних годину две дана. Ако је истина и озбиљно (да су документа пад) онда ћемо већ у неколико наредних месеци до годину наићи на много озбиљна дешавања. Не знам ни сам. Ја пасош сада нећу узети, а ако ме отпусте, нека буде тако. Да ризикујем нећу. Ето, браћо, рекох, скинух са савести и душу спасих. А ви свима прослеђујте овај линк. Можда сам ја луд, а можда је све горе него што ми мислимо."
(ја ћу само додати да сам причао са о. Јоилом и да ми је све исто рекао. Ишао је да извади биометријску личну карту јер је требао регистровати аутомобил. Када су почели да га сликају, осетио је, како он каже, "духовно пражњење" и рекао им да прекину и одустао од процедуре. Каже "ако је икако могуће да не узимамо.
.
