КОСАЧ КОСТА: Ала време лети. Прође година, ко длан о длан.
Ето, врати се и Марин Радан из школе. Помоз Бог Маро, куд си се опет запутила?
МАЈКА МАРА: Шта да ти кажем брате Коста. Дође дете из
школе. А ја неука све загледам где су те друге
очи? Само што не ослепех погледајући, а оно
никаква разлика. Дете опет има само два ока.
Право да ти кажем много сам се наљутила. Ево
узех дете за руку, па код попа. Да га припупитам шта обећа па се не испуни.
КОСАЧ КОСТА: И ја ћу Маро са тобом. Баш ме занима шта ће
отац Сава на ово рећи.
МАЈКА МАРА И ДЕЧАК РАДАН: Помаже Бог, оче Саво! МОНАХ САВА: Бог вам помогао! Седите. Којим
добром?
МАЈКА МАРА: Оче Саво, послушала сам те и послала дете у
школу. Прошло је годину дана. Али он опет има
само два ока!
МОНАХ САВА: Полако Маро, не жури. (отвара књигу и пружа је
Мари): Реци ти мени Маро, шта видиш овде? МАЈКА МАРА: (гледа у књигу) Шта има да видим? Некакве шарице, кукице,
тачкице, цртице, кружићи. Саме кврке и
караконџуле ...
МОНАХ САВА: (да детету књигу) А шта ти овде видиш, чедо моје?
ДЕЧАК РАДАН: (чита) СЛУШАЈ, СИНЕ НАСТАВУ ОЦА СВОЈЕГА, И НЕ
ОСТАВЉАЈ НАУКЕ МАТЕРЕ СВОЈЕ. ЈЕР ЋЕ БИТИ
ВИЈЕНАЦ ОД МИЛИНА ОКО ГЛАВЕ ТВОЈЕ И ГРИВНА
НА ГРЛУ ТВОМ. СИНЕ МОЈ, АКО БИ ТЕ МАМИЛИ
ГРЈЕШНИЦИ, НЕ ПРИСТАЈ. АКО БИ РЕКЛИ: ХОДИ С
НАМА, ДА ВРЕБАМО КРВ, ДА ЗАСЈЕДАМО ПРАВОМЕ НИ ЗА ШТО . (...) СВАКОЈАКОГА БЛАГА ДОБИЋЕМО,
НАПУНИЋЕМО СВОЈЕ КУЋЕ ПЛИЈЕНА. СИНЕ МОЈ, НЕ
ИДИ НА ПУТ С ЊИМА, ЧУВАЈ НОГУ СВОЈУ ОД СТАЗЕ
ЊИХОВЕ. (...)КО ЗБИРА У ЉЕТО, СИН ЈЕ РАЗУМАН. КО СПАВА
О ЖЕТВИ, СИН ЈЕ СРАМОТАН. (...)ВИЈЕНАЦ СУ СТАРЦИМА УНУЦИ, А СЛАВА
СИНОВИМА ОЦИ ЊИХОВИ. (...)КО ЧИНИ КРИВО СИРОМАХУ ДА УМНОЖИ СВОЈЕ,
И КО ДАЈЕ БОГАТОМЕ, ЗАЦИЈЕЛО ЋЕ
ОСИРОМАШИТИ. (...)НЕ ПОМИЧИ СТАРЕ МЕЂЕ И НЕ СТУПАЈ НА ЊИВУ
СИРОЧАДИ. (...)КО НЕМА ВЛАСТИ НАД ДУХОМ СВОЈИМ, ОН ЈЕ
ГРАД РАЗВАЉЕН БЕЗ ЗИДОВА.
МАЈКА МАРА (сину): Одакле то све теби у главу дође сине?
ДЕЧАК РАДАН: Тако овде пише, мајко.
МАЈКА МАРА: (погледа књигу): Тако пише? Зар то нису само неке ситне шаре,
тачкице, цртице, кружићи, кукице? Кврке и
караконџуле? ...
ДЕЧАК РАДАН: То су слова, мајко.
МАЈКА МАРА: Слова? А како ти знаш шта значе та слова?
МОНАХ САВА: Зна, јер је у школи добио још једне очи.(Док су они разговарали, пришли су им и
пажљиво их слушали КОСАЧ КОСТА и ЉУДИ У
ПОЉУ)
КОСАЧ КОСТА: А би ли и нама Радане, читао мало из те књиге?
ДЕЧАК РАДАН: Радо ћу вам читати. Али морам прво мајци да
помогнем око оваца. Дођите довече. Сешћемо
поред ватре, па ћу вам читати до миле воље! КОСАЧ КОСТА И ОСТАЛИ: Ајд уздравље до вечерас! Ајмо браћо да посао
довршимо. ПЕСМА ** ВЕЧЕ. МАРИНА КУЋА.
КОСАЧ КОСТА: Помаже Бог и мир у кућу ову. МАЈКА МАРА: Бог ти помогао брате Коста. Уђите добри људи.
КОСАЧ КОСТА: Ево дођосмо како је дете Радан рекло. Да се и ми
тог чуда нагледамо, где он доби четворе очи. МАЈКА МАРА: Хајде Радане пиле мајкино. Ево дођоше добри
људи да те послушају. ДЕЧАК РАДАН: Одмах ћу вам испричати за нашег оца Саву.
Како је не само мени, него и другима помагао. Неки дечак из околине Студенице, који је
једнога дана послом дошао у манастир, затече
Саву над књигом. Изненади се, јер је први пут
видео књигу и човека који чита. - Шта то чиниш, поштовани оче? - упита дечак. - Читам књигу – одговори му Сава. - Зар се те цртице и шаре могу разумети? - Могу, ако човек то жели и ако се потруди – одговори Сава љубазно и са наклоношћу према
дечаку. - А је ли ту књигу сами Бог написао? – упита дечак знатижељно. - Није дечаче – рече Сава уз осмех. – Ту је књигу написао писмен и мудар човек. - И ја бих волео да умем да читам књигу – рече дечак. - Е, онда ћу те ја томе научити! – каза Сава на велико дечаково изненађење. После је Сава и овог дечака и још неке, као
прави и први учитељ, учио да пишу и да читају.
Неки од њих су остали у манастиру, а други
постали дворјани, у служби великог жупана.
