Давиде, једног вица:
Шта ради Циганин са мајком у ормару?
Смрди, јебе мајку
Смешно
Posle kosovske večere, kad su svi završili sa jelom i pićem, krene da kruži džoint, uze knez Lazar džoint, povuče, da ga dalje i reče:
Ma sutra ima bre da pobijemo sve Turke, zato svi treba da se lavovski borimo, i ti Miloše, i vi devet Jugovića, i ti Vukašine, i vi nindža kornjače...
Смешно
Вероватно Циганима овај први виц није смешан, а теби овај други. Хумор по својој природи спушта узвишено и тако служи као олакшање људима притиснутим крутошћу и озбиљношћу и митовима и свим оним што хоће да их сатера у калуп. Погледај народне песме и приче о поповима и снашама, гледај вицеве... Свет без ругања светињама је стерилан. У средњем веку су правили карневале где су извргавали руглу сваки аспект духовности и хијерархије и препуштали се свакојаком блуду, у одређено и допуштено време... Хоћеш да кажеш да је човек у 21. веку већ верник од човека у 10. веку? Вентил... Уби нас озбиљност. Хоћу да се смејем озбиљним стварима, сморише ме вицеви о Циганима и наркоманима.
ЕДИТ: Што се тиче Лазара, није ми само јасно како човек може живети истовремено са две приче у глави: знати да се оно што је у суштини мита који чини, ајд да кажем, језгро националне свести, или тако нешто, није догодило онако како је записано у романтизираним народним песмама и романтичарској поезији 19. века, а истовремено величати тај мит. Можда као поучну причу? По тој логици могу замислити сајбергусларске песме из далеке будућности, нпр. 29. века, у којима Американци дођоше одозго и нападоше Косово ватреним машинама, ми се сакуписмо јунаци, поведе нас Свети Слоба, бој траја 79 дана, изгубисмо зарад небеског царства и негде тамо средином 22. века покуписмо се и отидосмо у Трећу велику сеобу Србаља на Алфа Кентаури. Тако ће то вероватно изгледати кроз хиљаду година, а из ове тачке ништа није тако романтично - административни прелази, Тачић и Дачи, Кетрин Ештон, Европска унија, Јариње, Брњак, Митровица, Инсајдер... Тако и нама Немањићи сад изгледају као свеци (што и јесу, канонизовани), а колико су своје браће међусобно ослепили, и колико пута страну променили и један на другог ударали, а себра угњетавали, охоли и сујетни били, рушили градове, палили јеретике... Ајд, нећу више.