Тема, коју сам подсвесно чекао цео живот. Сад ћу полако и укратко да опишем моје повреде. Дакле, 'вако:
Са три године пао низ степенице испред куће, упао ми камен у лобању. Једва га доктори извадили. Имам ожиљак на челу.
Са седам година заспао на часу, и ударио брадом о сто. Једна копча, ожиљак на бради.
Са девет година ме, ни кривог ни дужног, погодили клинци летвом са градилишта поред школе. Пукла хрскавица у носу, четири копче и комплетна девијација.
Са десет година, пао низ степенице случајно, јурећи сестру да је бијем. Уво поцепано, једна копча. Фали малчице, скроз.
Са дванаест година, јурећи за лоптом која је упадала у двориште злог комшије, пао на ивицу асфалта и одрао бутину од муда до колена с унутрашње стране, скроз.
Са четрнаест година, некако стао на ексер, и искрварио испред куће пола литре крви. Пао у несвест. То зато што ме ексер погодио право у вену, па само шикљало. Нисам могао да ходам две недеље.
Са петнаест ми другар сломио копачком прст на нози. Играо сам фудбал два месеца тако. Онда сам престао, и бол је престао. И онда сам схватио да ми је прст био сломљен.
И онда ништа до седамнаесте, када ми је секира пала и замало осекла читав врх средњег прста десне руке. И онда сам прешао пола града да би ме скрпили, или га осекли, јер није било ништа од њега. Па дош'о на ургентни и неки месар ме скрпио, чет'ри копче на оно мало прста. Лечио се 7 месеци плус терапија, и и даље могу једва малко да га савијем. Кул.
Не знам шта је следеће. Ноћас сам онако поспан ударио у зид, мислио да су врата. Глава ме и даље растура. Ето, то је, засад, све. :)