Bojiš li se smrti?

ALI, ISKRENO.

Брине ме тренутак сам, непостојање не могу да замислим па ми и није страшно...

Ne bojim se smrti, zabole me kurac, sad da umrem, svejedno. Ono čega se bojim je starost i nemoć, to je najgore. A smrt je ništa, ako nema Boga, aj zdravo, spavam zauvijek, a ako ima, valjda me neće pakao zapasti. :)

ehhh..

Ne bojim se smrti, zabole me kurac, sad da umrem, svejedno. Ono čega se bojim je starost i nemoć, to je ono najgore. A smrt je ništa, ako nema Boga, aj zdravo, spavam zauvijek, a ako ima, valjda me neće pakao zapasti. :)

Oće, krenuo si putem bez imalo morala, zavisnik si, Vukajlija je kriva za sve.
Ja se ne bojim smrti, ne znam kako, ni ne znam zašto. Uostalom zelen sam ja još da bih razmišljao o tome.

ISKRENO : ne.

Bojim se jer je smrt nepredvidiva. Ne bira ni mesto ni vreme. Naravno da se plasim gubitka voljenih osoba. Opet, ta neizvesnost da li cu postici sve sto zelim u zivotu i onako sa ponosom se osvrnuti, to me ubija. Realno, svaki dan moze biti poslednji, ali ja mislim da nisam ni pocela da zivim.
I opet to pitanje kako cu umreti, da li covek oseca ista u tom trenutku, sta ce biti kasnije, ima li ista posle svega ovoga?
Toliko pitanja na koje ne znam odgovor, stoga mislim da je strah opravdan.

Злочеста буфлице, ево, да преформулишем: немам страх од la petite mort... И то је вид ,,смрти''. :)))

moj te prti xD

možda...

Buflica?:)
Smrt cega?:) Izvuci se sad:)

Смрт не сме да покуца на врата злочесте пуфнице, зато се и не брине.

Bojiš li se smrti ?

Pa zamislite se, onako duboko...razmislite da ce jednog dana sve sto ste imali, znali, videli, culi sve sve nestati zajedno sa vama...koja je to crnina. Ja se iskreno bojim, ali ne puno.

kao sto rece Salabajzer

Ono čega se bojim je starost i nemoć

najvise se bojim ovoga...ali ima jos mnogo vremena do tog perioda...
mislim da ne bi niko trebao da se opterecuje goreiskazanim

Ono čega se bojim je starost i nemoć
najvise se bojim ovoga...ali ima jos mnogo vremena do tog perioda...

Ali Cirilice, tvoje stanje svesti i dozivljaj sveta oko tebe ce biti potpuno drugacije nego sada. Kako mozes znati kako ces tada doziveti smrt?

Ali Cirilice, tvoje stanje svesti i dozivljaj sveta oko tebe ce biti potpuno drugacije nego sada. Kako mozes znati kako ces tada doziveti smrt?

pa bas u tome je problem, ne bi hteo da se opterecujem time nego da zivim zivot SADA !!!

da. šta više, ozbiljno patim od tanatofobije....

Cirilice, ja sam komentarisala tvoj strah od starosti, jebote.

pa za starost ti i pisem...lololo

Ja se ne bojim smrti ni malo. Cak sta vise nekad pomislim da joj se radujem :)
nit se plasim bolesti. A malo me rastuzi misao da bi moji voljeni bili slomljeni kada bi ja umrla ali posto sam i takvu situaciju prezivela kapiram da bi se oporavili. Za svisvete bi mi zapalili svecu. I tako. Brisali prasinu sa mojih slika i vodili svoje zivote.

'Ајд' ето, не плашим се смрти јер знам да тамо идем да правим сачекушу и да прогањам ове које оставим за собом.

Ma bojim se, kako se neću bojati. Ne volim ovakve teme, ali reko, ajd da i ja odgovorim.

Glupo pitanje.
SVAKO ljudsko biće, osim ako nije "mentalno izazvano", se boji sopstvene smrti. Tako smo "programirani", to je u ljudskoj prirodi; to je u prirodi svih živih bića. Zove se nagon za samoodržanjem.
Dakle, da. Moj konačan odgovor je pod a), b), c) i d) Bojim se.

@Valdemar, perspektiva za boljitak i mogućnost izbora su precenjene stvari, ono-kao, totalno...

@Valdemar, perspektiva za boljitak i mogućnost izbora su precenjene stvari, ono-kao, totalno...

A gibanica? Rakija? Seks, droga, ljubav, umetnost, sankanje, plivanje, trešnje, jagode... Nema ništa od toga kad umreš? Ne sviđa mi se, ja volim te stvari. Neko bi rekao: pa nema ni tebe, pa ti je onda svejedno za rakiju i gibanicu. Ali stvar je u tome što volim i sebe.

Nego, ovi što se kao ne boje smrti... Neka mi neko kaže kad pred njega iskoči lav, da se u stvari plaši lava, a ne smrti! Kurac! Usere se u gaće i pobegne, što se ne dešava kad na njega rikne lav, ali iza rešetaka. Znači, boji se smrti. Neko će da kaže sad: a ne, on se boji bola, kidanja, kasapljenja zverskim čeljustima... E, jes... Kad bi čovek znao da će lav da mu otkine glavu jednim udarcem šape, bezbolno, opet bi bežao, i bio veoma uplašen takve fine i bezbolne smrti.

Pa jestee Valdemar, svaka ti je na mestu, međuutimm... Ljudi se boje bola i toga što neće više postojati i sve je to ok, ali nema potrebe bojati se jer to nije nešto na šta možeš da utičeš... Mislim, ko kad bi se ja plašio da li će sutra pasti kiša... A kiša će pasti svakako, ali šta ja tu mogu?
Nego, imao sam tu sjajnu priliku da već umrem jednom... U snu... xD Dobro, svi smo umirali po par puta u snovima, ali fora je što kad sam u tom snu saznao da ću umreti (to je valjda bio onaj momenat od prestanka rada funkcija ili saopštavanja bola organizmu do suštinskog prestanka rada mozga i ostalog bitnog), imao sam neki neverovatan osećaj koji nikad pre niti posle toga nisam imao i osetio, i koji svakako nije nešto što se može opisati... Da li mislite da je moguće da sam zapravo "osetio smrt"??

E ovo si dobro rekao.
I ja isto razmišljam.

Edit: rekoh Valdemaru

Ljudi se boje bola i toga što neće više postojati i sve je to ok, ali nema potrebe bojati se jer to nije nešto na šta možeš da utičeš...

To mi izgleda situacija kao da si vezan i obešen naglavačke u podrumu poremećenog sadiste. Otišao je negde, u drugu sobu, i odatle čuješ zvuke motorne testere. Možeš li da utičeš? Situacija je ista, samo što u stvarnosti imaš malo više vremena. Što je viša perspektiva iz koje gledaš na svet, toliko te više ranjava činjenica tvoje gmizave neznatnosti. Naravno, što manje iskoračuješ van pragova svog neposrednog, čulnog postojanja, manje će te tištati pomisao na smrt.

Da li mislite da je moguće da sam zapravo "osetio smrt"??

To se i meni jednom desilo u snu. Pojma nemam, mislim da je smrt van svakog iskustva, pa da je to neka konstrukcija mozga da liči na tvoju predstavu koju imaš o smrti.

Ништа ми логично не пада на памет у вези тога, нити ми се то десило. Свакако, наиђе период када се не бојиш односно бојиш, тако то бива. У сваком случаји смрт не треба чекати али да не залазим у офпотичарење :)
Едит - Валдеамре, ако могу да те питам, чиме се бавиш, која ти је струка?

Едит - Валдеамре, ако могу да те питам, чиме се бавиш, која ти је струка?

Bazično, da sam dovoljno lud, radio bih kao profesor srpskog, a ovako radim kao lektor, leksikograf, i na polju računarske lingvistike.

Nemam frku od smrti, ali bih voleo da umrem u nekim "lakšim okolnostima".

Opstanak je po definiciji biološki imperativ, hteli vi ili ne, organizam sam počinje da se bori da preživi. Svaki nerv igra u želji da preživi. Loš osećaj. Više imam strah od takvog šoka, nego od smrti i gubitka ne-znam-čega.

A na pitanje da li je tu kraj? Pogledajte ovog gospodina:

Мене је некад било јако стра` од смрта. И данас ме је стра`, али испланирао сам да мрем на ногама, у раду и у неком врту са цвећем и птицама, окружен унуцима и природом - дакле, кад будем стар. За мене смрт није толико страшна, иако верујем у Бога и у вечни живот. Е, тог вечног живота је мене веома стра`. Хоће ли ми се допасти? Хоћу ли имати шта да радим тамо? За мене је смрт не радити и досађивати се. Тако видим и пакао. Мени је то исто. Мислим да за живота сада и овде, живимо вечно и да ћемо кроз смрт само коракнути у вечност у којој неће више бити тог стресног тренутка. Смрт... то је када изгубиш моћ да ствараш, јер стварати значи отеловљавати љубав, а то значи живети. Докле год то будем могао, биће ми свеједно јесам ли жив или мртав. Јер, има људи који су мртви и пре него што умру.

U trinaestoj godini (imao prilično očiotvarajuću "nezgodu") sam napravio listu stvari koje želim da uradim pre smrti. To sam uradio upravo zato jer sam se bojao smrti, jer sam hteo prevariti svoj um i svoje telo da ću živeti dugo i uspelo je. Kako sam precrtavao stavke, tako je strah jenjavao. Pretpostavljam da se ljudi koji nemaju dugoročne životne planove više boje zbog smrti jer žive od danas do sutra vodeći se onom carpe diem. Ovako, sa agendama i planovima, barem imaš (možda i varljiv) utisak da si nešto zapravo učinio što ti olakšava susret sa neminovnim.

Ne bojim se smrti.Samo ne bi hteo da mucim druge svojom smrcu. Ako mora mora,jbg. Neka bude sto brze. A i taj vecni zivot mi zvuci nekako bezveze. Doduse mozda cu na to gledati drugacije kad umrem. u svakom slucaju,ako skoro odem tamo javljam vam utiske.

Jedina smrt koje se bojim, to je da umrem sam.

Bojim se. Najstrašnije se bojim. Svako veče pre spavanja pomislim da se jednom neću probuditi, i onda se nametne nekakva blokada koja mi ne da da mnogo mislim o tome i padnem u depresiju. Trudim se da ne radim ništa što mi se ne radi u životu, jer za šaku godina uopšte neće biti bitno šta sam radio ni da li mi je bilo lepo. Možda nekom drugom bude, ako ostavim nešto opasno iza sebe, ko zna.
Ali meni svejedno neće biti bitno.

Svakodnevno gledano, ne razmišljam nikad o tome, te je se samim tim ni ne bojim. Jebeš ga, kad pogledaš, jedno apsolutno isključuje drugo... dok ima života, nema smrti, kad umreš, nema života. Jedan trenutak, i CAP, prosta neminovnost (bez ulaženja sad u filozofske rasprave ima li "života" posle smrti).

U jednoj situaciji kad sam imao prilike "da joj gledam u oči", itekao sam se usrao... i ne kažu džaba ono da ti ceo život prodje kroz glavu u sekundi.

Smrt je novi početak.

Бежећи од смрти, деда се сакрио у вртићу. Међитим, њега смрт и ту нађе, па га пита:
- Шта радиш?
Деда: Ниста. Луцам.
Смрт: Ајде луцај, па идемо па-па!

Ubedio sam sebe da me posle smrti čeka bolji svet i drugo stanje svesti pa se i ne bojim toliko. Ne razmišljam o tome toliko još uvek, kontam da me čeka još dosta toga pre smrti. Više se plašim neke gadne bolesti i patnje zbog iste.

Ја сам бесмртан. Што се мене тиче јебе ми се, не размишљам о томе.

Валдемар кобјашњава на овој теми...
Али ја не бих био ја кад не бих почео да серем у филизофирам..
Сад, да ли сврставате у смрт и оно време пре рођења??