Bojiš li se smrti?

ALI, ISKRENO.

Gamby prvo da ti se izvinim ali nemoj da sereš... Svako se boji svoje smrti a ako kažeš da se ne bojiš lažeš opasno...
I ti Caro isto nije fora... Dobar si lik ali stvarno...

LOL, pod "svako" podrazumevaš sebe?

Ne bojim se smrti, al' ne bih voleo d'umrem jednom, a da iza mene nešto ostane nedovršeno. Toga se bojim. Kako gamby reče, ima i gorih stvari.

dajte ljudi. ALI, ISKRENO.
:D

al' ne bih voleo d'umrem jednom, a da iza mene nešto ostane nedovršeno.

To stoji.

I ti Caro isto nije fora... Dobar si lik ali stvarno...

Kontam te brate L0L, ne sprdam se ja sa mogućnosti da umrem ili da neko umre, ne omalovažavam ja život. Srt je neminovna i deo je svakodnevice ali to ne znači da treba da živomo da bi se ite bojali. Trenutno sam u fazonu, ko je jebe, imam prečih problema nego da mislim na smrt.... nadam se da me kontaš šta ti pričam...

Svoje, ne. Ali, smrti meni bliskih osoba, itekako. Što se tiče mene lično, više se plašim ozbiljnih povreda. Smrt ume i da bude blagoslov, kada pomisliš da možeš da ostaneš slep, nepokretan ili tako nešto.

Kontam tebe Caro, kontam i Gambyja da ste trenutno u tom ko ga jebe stanju ali ponekad vas sigurno uvati neki osećaj o kome je pričao Fejz...

Капирам да се човек више боји смрти што је старији. Можда и грешим. Ја се конкретно не бојим смрти колико се бојим патње људи који би пали у бедак кад мене не би било. Пар људи.

Шта знам. Кад је било бомбардовање, кад су ми летеле ракете непосредно изнад куће и кад су падале на 200 метара од куће, нисам чак ни трему имао. Ја и буразер смо се спрдали с тим док су баба и мајка хистерисале. Сад кад бих дошао у исту ситуацију, не би ми било свеједно сигурно. Капирам да бих се макар мало усрао. Мада, опет, ко зна.

Fejze tvoj komentar ide na moj profil koliko je dobar... Ti si bre BOG

Нисам брате, немој се трипујеш...

Mislim da je u svakog čoveka usađena želja za preživljavanjem. Ne za životom već za preživljavanjem, ono, samo da je živ i to je to. Ja nisam takav i stoga nemam neki strah od smrti. Jedino to što rekoh, ne bih voleo da stvari ostanu nedovršene. Da mi se to desi, onda bih se borio za život jer bih znao da ima nešto za šta mogu da živim. Sve srediti i staviti na svoje mesto i onda otići u večna lovišta.

Kad neko od nas rikne , nece moci ovde da se proserava !

L0L

Kontam tebe Caro, kontam i Gambyja da ste trenutno u tom ko ga jebe stanju ali ponekad vas sigurno uvati neki osećaj o kome je pričao Fejz...

Mislim da je svakog, prirodno je da se ljudi boje smrti... X puta sam se uplašio od iste i kroz godine čovek menja mišljenje o istoj. Recimo moja baba već 15ak godina želi da umre... ljudim dopizdi život. Ali kod mladog sveta je druga priča... tuga je kada pomisliš da ništa nije večno!

ZATO ŽIVI JER SI DOBIO ŠANSU :)

Нисам брате, немој се трипујеш...

Znam da nisi bog, da jesi ne bi se bojao smrti ali je komentar veoma lepo oslikao moje mišljenje o smrti... Majke mi

ZATO ŽIVI JER SI DOBIO ŠANSU :)

Jesam Caro i od sad ću živeti život PUNIM plućima xD

Ne bojim se smrti toliko, koliko se bojim patnje.
Bolje umreti nego želeti da umreš.

ja se NE bojim smrti, radije bih dao svoj zivot za meni drage osobe nego cuvao svoj, imao sam blisko iskustvo, zamalo da sam glavu pocepao kad sam pao na ostru ivicu stola, znao sam da sam bio blizu ali nisam se uplasio, ne kenjam

imao sam blisko iskustvo, zamalo da sam glavu pocepao kad sam pao na ostru ivicu stola, znao sam da sam bio blizu ali nisam se uplasio, ne kenjam

Trenutak pre takvog necega samo pomislis : "A , mrtav sam"

Ne bojim se smrti toliko, koliko se bojim patnje. Bolje umreti nego želeti da umreš.

Genijalno :)) Ali, ozbiljno, slazem se. Mada od skoro postoji nesto cega se jos vise bojim, iako kad prepuknes od patnje moze da bude korisno: ravnodusnosti. Tacka na kojoj ti zapravo ni do cega nije stalo. Takoreci: Bojim se da cu prestati da se bojim smrti, jer mi se ruse razne neke iluzije.

Niko nije umro od straha od smrti, ali smo svi bar jednom umirali od straha. Sta je u tome strasnije: strah ili smrt?

Ko god kaže da se ne boji smrti laže....To je prirodni strah koji nam je urezan od postanka...da ga nema izumrli bi ko vrsta...naravno i da nemamo nagon za karanjem....

Код мене у селу се каже: ''Ко умре њему је најлакше. Он зна само за једно.''

@Valdemar, perspektiva za boljitak i mogućnost izbora su precenjene stvari, ono-kao, totalno...

@Valdemar, perspektiva za boljitak i mogućnost izbora su precenjene stvari, ono-kao, totalno...

A gibanica? Rakija? Seks, droga, ljubav, umetnost, sankanje, plivanje, trešnje, jagode... Nema ništa od toga kad umreš? Ne sviđa mi se, ja volim te stvari. Neko bi rekao: pa nema ni tebe, pa ti je onda svejedno za rakiju i gibanicu. Ali stvar je u tome što volim i sebe.

Nego, ovi što se kao ne boje smrti... Neka mi neko kaže kad pred njega iskoči lav, da se u stvari plaši lava, a ne smrti! Kurac! Usere se u gaće i pobegne, što se ne dešava kad na njega rikne lav, ali iza rešetaka. Znači, boji se smrti. Neko će da kaže sad: a ne, on se boji bola, kidanja, kasapljenja zverskim čeljustima... E, jes... Kad bi čovek znao da će lav da mu otkine glavu jednim udarcem šape, bezbolno, opet bi bežao, i bio veoma uplašen takve fine i bezbolne smrti.

Pa jestee Valdemar, svaka ti je na mestu, međuutimm... Ljudi se boje bola i toga što neće više postojati i sve je to ok, ali nema potrebe bojati se jer to nije nešto na šta možeš da utičeš... Mislim, ko kad bi se ja plašio da li će sutra pasti kiša... A kiša će pasti svakako, ali šta ja tu mogu?
Nego, imao sam tu sjajnu priliku da već umrem jednom... U snu... xD Dobro, svi smo umirali po par puta u snovima, ali fora je što kad sam u tom snu saznao da ću umreti (to je valjda bio onaj momenat od prestanka rada funkcija ili saopštavanja bola organizmu do suštinskog prestanka rada mozga i ostalog bitnog), imao sam neki neverovatan osećaj koji nikad pre niti posle toga nisam imao i osetio, i koji svakako nije nešto što se može opisati... Da li mislite da je moguće da sam zapravo "osetio smrt"??

E ovo si dobro rekao.
I ja isto razmišljam.

Edit: rekoh Valdemaru

Ljudi se boje bola i toga što neće više postojati i sve je to ok, ali nema potrebe bojati se jer to nije nešto na šta možeš da utičeš...

To mi izgleda situacija kao da si vezan i obešen naglavačke u podrumu poremećenog sadiste. Otišao je negde, u drugu sobu, i odatle čuješ zvuke motorne testere. Možeš li da utičeš? Situacija je ista, samo što u stvarnosti imaš malo više vremena. Što je viša perspektiva iz koje gledaš na svet, toliko te više ranjava činjenica tvoje gmizave neznatnosti. Naravno, što manje iskoračuješ van pragova svog neposrednog, čulnog postojanja, manje će te tištati pomisao na smrt.

Da li mislite da je moguće da sam zapravo "osetio smrt"??

To se i meni jednom desilo u snu. Pojma nemam, mislim da je smrt van svakog iskustva, pa da je to neka konstrukcija mozga da liči na tvoju predstavu koju imaš o smrti.

Ништа ми логично не пада на памет у вези тога, нити ми се то десило. Свакако, наиђе период када се не бојиш односно бојиш, тако то бива. У сваком случаји смрт не треба чекати али да не залазим у офпотичарење :)
Едит - Валдеамре, ако могу да те питам, чиме се бавиш, која ти је струка?

Едит - Валдеамре, ако могу да те питам, чиме се бавиш, која ти је струка?

Bazično, da sam dovoljno lud, radio bih kao profesor srpskog, a ovako radim kao lektor, leksikograf, i na polju računarske lingvistike.

Nemam frku od smrti, ali bih voleo da umrem u nekim "lakšim okolnostima".

Opstanak je po definiciji biološki imperativ, hteli vi ili ne, organizam sam počinje da se bori da preživi. Svaki nerv igra u želji da preživi. Loš osećaj. Više imam strah od takvog šoka, nego od smrti i gubitka ne-znam-čega.

A na pitanje da li je tu kraj? Pogledajte ovog gospodina:

http://www.youtube.com/watch?v=WJ25Ai__FYU

Мене је некад било јако стра` од смрта. И данас ме је стра`, али испланирао сам да мрем на ногама, у раду и у неком врту са цвећем и птицама, окружен унуцима и природом - дакле, кад будем стар. За мене смрт није толико страшна, иако верујем у Бога и у вечни живот. Е, тог вечног живота је мене веома стра`. Хоће ли ми се допасти? Хоћу ли имати шта да радим тамо? За мене је смрт не радити и досађивати се. Тако видим и пакао. Мени је то исто. Мислим да за живота сада и овде, живимо вечно и да ћемо кроз смрт само коракнути у вечност у којој неће више бити тог стресног тренутка. Смрт... то је када изгубиш моћ да ствараш, јер стварати значи отеловљавати љубав, а то значи живети. Докле год то будем могао, биће ми свеједно јесам ли жив или мртав. Јер, има људи који су мртви и пре него што умру.

U trinaestoj godini (imao prilično očiotvarajuću "nezgodu") sam napravio listu stvari koje želim da uradim pre smrti. To sam uradio upravo zato jer sam se bojao smrti, jer sam hteo prevariti svoj um i svoje telo da ću živeti dugo i uspelo je. Kako sam precrtavao stavke, tako je strah jenjavao. Pretpostavljam da se ljudi koji nemaju dugoročne životne planove više boje zbog smrti jer žive od danas do sutra vodeći se onom carpe diem. Ovako, sa agendama i planovima, barem imaš (možda i varljiv) utisak da si nešto zapravo učinio što ti olakšava susret sa neminovnim.

Ne bojim se smrti.Samo ne bi hteo da mucim druge svojom smrcu. Ako mora mora,jbg. Neka bude sto brze. A i taj vecni zivot mi zvuci nekako bezveze. Doduse mozda cu na to gledati drugacije kad umrem. u svakom slucaju,ako skoro odem tamo javljam vam utiske.

Jedina smrt koje se bojim, to je da umrem sam.

Bojim se. Najstrašnije se bojim. Svako veče pre spavanja pomislim da se jednom neću probuditi, i onda se nametne nekakva blokada koja mi ne da da mnogo mislim o tome i padnem u depresiju. Trudim se da ne radim ništa što mi se ne radi u životu, jer za šaku godina uopšte neće biti bitno šta sam radio ni da li mi je bilo lepo. Možda nekom drugom bude, ako ostavim nešto opasno iza sebe, ko zna.
Ali meni svejedno neće biti bitno.

Svakodnevno gledano, ne razmišljam nikad o tome, te je se samim tim ni ne bojim. Jebeš ga, kad pogledaš, jedno apsolutno isključuje drugo... dok ima života, nema smrti, kad umreš, nema života. Jedan trenutak, i CAP, prosta neminovnost (bez ulaženja sad u filozofske rasprave ima li "života" posle smrti).

U jednoj situaciji kad sam imao prilike "da joj gledam u oči", itekao sam se usrao... i ne kažu džaba ono da ti ceo život prodje kroz glavu u sekundi.

Smrt je novi početak.

Бежећи од смрти, деда се сакрио у вртићу. Међитим, њега смрт и ту нађе, па га пита:
- Шта радиш?
Деда: Ниста. Луцам.
Смрт: Ајде луцај, па идемо па-па!

Ubedio sam sebe da me posle smrti čeka bolji svet i drugo stanje svesti pa se i ne bojim toliko. Ne razmišljam o tome toliko još uvek, kontam da me čeka još dosta toga pre smrti. Više se plašim neke gadne bolesti i patnje zbog iste.

Ја сам бесмртан. Што се мене тиче јебе ми се, не размишљам о томе.

Валдемар кобјашњава на овој теми...
Али ја не бих био ја кад не бих почео да серем у филизофирам..
Сад, да ли сврставате у смрт и оно време пре рођења??