Bojiš li se smrti?

ALI, ISKRENO.

Uopste se ne plasim smrti, ali se toliko plasim starosti da je to grrrrrrr.
Plasim se i bolesti i osakacenosti, i smrti clanova uze porodice.

bas si ovo dobro rekao. iscekivanje smrti je gore od nje same...

Izgleda da sam ja poremećena.
Koliko god fizički bol i bolest bili strašni, najviše me plaši prestanak postojanja.
Gašenje, nestajanje, jednostavno da te više nema.
Ili postojanje u nekom drugom obliku bez emocija i uspomena koje sad imam.
Plašim se da nemam svijest.

iscekivanje smrti je gore od nje same...

E tooo.

iscekivanje smrti je gore od nje same...

А ти си прошао кроз оба, па знаш?

Не постоја страшнија ствар за човека од смерти. Сваки наш страх има непосредни узрок у страху од смрти. Сви је се боје, питање је глупо, ко каже да се не боји сере.

anabel li, sad ne razmisljas o tome previse, jer si mlada. sto vise staris, sve vise pocinjes. u starosti ti jedino to bude na umu. zato se plasim starosti vise nego same smrti, smrt je trenutak, ovo je proces.

Pa jeste to sve strašno. Užasno.
Ali opet, kažeš smrt je trenutak u poređenju sa životom, a život je trenutak u poređenju sa vječnošću.
Ja bih mogla sad da umrem, samo da postojim nakon toga, da imam svijest i da drugi ljudi na neki način nastave da postoje isti onakvi kakvi su sad.
Prilično je to iščašeno al' eto.

Као клинац сам сваки други-трећи дан пре спавања скако по кући, схвативши да је све ово пролазно, да не постоји даље после оног тренутка када умреш. Да ће једног дана, шта год ти радио, ко год да био све ово нестати заувек. То ме је ужасавало. Онда себе натерам да мислим да има много горих ствари и разне лажи себи причам да бих се смирио. Видим написасте пар пута да страх од смрти постаје већи годинама. Ја мислим да је баш супротно. Много ће ми бити лакше да умрем када будем имао 70-80 година, унуке, жену, кућу своју. Тада ћу можда отићи у миру и без страха. И сада, како пролази време мој страх је све мањи, колико год то било нелогично.

Има она дефка... блажено незнање.
Видим људе који су оставили постове на фазон: Ма боли ме курац за смрт бла, бла, бла, јер себи избаце из главе ту коначност. У једном трeнутку живота су је схватили, и онда је избацили. Држе је у глави као чињеницу. Као, небо је плаво. Као људи су сисари. И помирили су се са тиме. Једноставно без таквог става се не може живети нормално. Кад бисмо ми све време били потпуно свесни наше коначности, то би била катастрофа.

je l' da da je jebeno to, sve sto radis, uzalud je, svakako ces da umres bio ti majka tereza ili hitler :)

Jebena stvar, ta smrt.

Kao rođaci sa sela koje nisi video ceo život pa ti se iznenada najave jer im je najstarije dete upisalo srednju školu u velikom gradu, a ne ume da vrati prekidač za svetlo kad ga jednom stisne. Ne možeš da odbiješ njihov dolazak, možeš samo malo da ga odložiš dok ne stasa sledeće...
Ne bojim se vlastite smrti, stekao sam prvi uslov za porodičnu penziju ženi i deci, imaju svoju veliku kuću i podršku deka i baka. Ne prizivam baš da dođe, ali neću je ni oterati sa praga...

Ne bojim se smrti jer je to kraj postojanja. To niko nije utvrdio.
Valjda je to prirodni strah od nepoznatog, kao kad klinac prvi put ide sam autobusom.
Konačno suočavanje sa strahom, koje nam se uvek činilo tako daleko. jebemliga

Они који су изгубили највољеније се не боје, могу само да маштају да ће се поново срести на оној страни. Они који нису изгубили, боје се. Ја не.

бојим се смрти најближих... своје не

Djenerale,bojis li se cega?
Samo Boga i vise nikoga!

ne.

Zašto bi se iko plašio smrti? Toliko ljudi je od postanja sveta umrlo, i? Šta im fali?

Zavisi. . .Bojim se načina na koji ću umreti a smrti ne

Zašto bi se iko plašio smrti? Toliko ljudi je od postanja sveta umrlo, i? Šta im fali?

Fali im perspektiva za boljitak i mogućnost izbora.

Мртав не прди, што би реко наш народ. Не плашим се смрти, али бих волио да умрем у сну.

@Valdemar, perspektiva za boljitak i mogućnost izbora su precenjene stvari, ono-kao, totalno...

@Valdemar, perspektiva za boljitak i mogućnost izbora su precenjene stvari, ono-kao, totalno...

A gibanica? Rakija? Seks, droga, ljubav, umetnost, sankanje, plivanje, trešnje, jagode... Nema ništa od toga kad umreš? Ne sviđa mi se, ja volim te stvari. Neko bi rekao: pa nema ni tebe, pa ti je onda svejedno za rakiju i gibanicu. Ali stvar je u tome što volim i sebe.

Nego, ovi što se kao ne boje smrti... Neka mi neko kaže kad pred njega iskoči lav, da se u stvari plaši lava, a ne smrti! Kurac! Usere se u gaće i pobegne, što se ne dešava kad na njega rikne lav, ali iza rešetaka. Znači, boji se smrti. Neko će da kaže sad: a ne, on se boji bola, kidanja, kasapljenja zverskim čeljustima... E, jes... Kad bi čovek znao da će lav da mu otkine glavu jednim udarcem šape, bezbolno, opet bi bežao, i bio veoma uplašen takve fine i bezbolne smrti.

Pa jestee Valdemar, svaka ti je na mestu, međuutimm... Ljudi se boje bola i toga što neće više postojati i sve je to ok, ali nema potrebe bojati se jer to nije nešto na šta možeš da utičeš... Mislim, ko kad bi se ja plašio da li će sutra pasti kiša... A kiša će pasti svakako, ali šta ja tu mogu?
Nego, imao sam tu sjajnu priliku da već umrem jednom... U snu... xD Dobro, svi smo umirali po par puta u snovima, ali fora je što kad sam u tom snu saznao da ću umreti (to je valjda bio onaj momenat od prestanka rada funkcija ili saopštavanja bola organizmu do suštinskog prestanka rada mozga i ostalog bitnog), imao sam neki neverovatan osećaj koji nikad pre niti posle toga nisam imao i osetio, i koji svakako nije nešto što se može opisati... Da li mislite da je moguće da sam zapravo "osetio smrt"??

E ovo si dobro rekao.
I ja isto razmišljam.

Edit: rekoh Valdemaru

Ljudi se boje bola i toga što neće više postojati i sve je to ok, ali nema potrebe bojati se jer to nije nešto na šta možeš da utičeš...

To mi izgleda situacija kao da si vezan i obešen naglavačke u podrumu poremećenog sadiste. Otišao je negde, u drugu sobu, i odatle čuješ zvuke motorne testere. Možeš li da utičeš? Situacija je ista, samo što u stvarnosti imaš malo više vremena. Što je viša perspektiva iz koje gledaš na svet, toliko te više ranjava činjenica tvoje gmizave neznatnosti. Naravno, što manje iskoračuješ van pragova svog neposrednog, čulnog postojanja, manje će te tištati pomisao na smrt.

Da li mislite da je moguće da sam zapravo "osetio smrt"??

To se i meni jednom desilo u snu. Pojma nemam, mislim da je smrt van svakog iskustva, pa da je to neka konstrukcija mozga da liči na tvoju predstavu koju imaš o smrti.

Ништа ми логично не пада на памет у вези тога, нити ми се то десило. Свакако, наиђе период када се не бојиш односно бојиш, тако то бива. У сваком случаји смрт не треба чекати али да не залазим у офпотичарење :)
Едит - Валдеамре, ако могу да те питам, чиме се бавиш, која ти је струка?

Едит - Валдеамре, ако могу да те питам, чиме се бавиш, која ти је струка?

Bazično, da sam dovoljno lud, radio bih kao profesor srpskog, a ovako radim kao lektor, leksikograf, i na polju računarske lingvistike.

Nemam frku od smrti, ali bih voleo da umrem u nekim "lakšim okolnostima".

Opstanak je po definiciji biološki imperativ, hteli vi ili ne, organizam sam počinje da se bori da preživi. Svaki nerv igra u želji da preživi. Loš osećaj. Više imam strah od takvog šoka, nego od smrti i gubitka ne-znam-čega.

A na pitanje da li je tu kraj? Pogledajte ovog gospodina:

http://www.youtube.com/watch?v=WJ25Ai__FYU

Мене је некад било јако стра` од смрта. И данас ме је стра`, али испланирао сам да мрем на ногама, у раду и у неком врту са цвећем и птицама, окружен унуцима и природом - дакле, кад будем стар. За мене смрт није толико страшна, иако верујем у Бога и у вечни живот. Е, тог вечног живота је мене веома стра`. Хоће ли ми се допасти? Хоћу ли имати шта да радим тамо? За мене је смрт не радити и досађивати се. Тако видим и пакао. Мени је то исто. Мислим да за живота сада и овде, живимо вечно и да ћемо кроз смрт само коракнути у вечност у којој неће више бити тог стресног тренутка. Смрт... то је када изгубиш моћ да ствараш, јер стварати значи отеловљавати љубав, а то значи живети. Докле год то будем могао, биће ми свеједно јесам ли жив или мртав. Јер, има људи који су мртви и пре него што умру.

U trinaestoj godini (imao prilično očiotvarajuću "nezgodu") sam napravio listu stvari koje želim da uradim pre smrti. To sam uradio upravo zato jer sam se bojao smrti, jer sam hteo prevariti svoj um i svoje telo da ću živeti dugo i uspelo je. Kako sam precrtavao stavke, tako je strah jenjavao. Pretpostavljam da se ljudi koji nemaju dugoročne životne planove više boje zbog smrti jer žive od danas do sutra vodeći se onom carpe diem. Ovako, sa agendama i planovima, barem imaš (možda i varljiv) utisak da si nešto zapravo učinio što ti olakšava susret sa neminovnim.

Ne bojim se smrti.Samo ne bi hteo da mucim druge svojom smrcu. Ako mora mora,jbg. Neka bude sto brze. A i taj vecni zivot mi zvuci nekako bezveze. Doduse mozda cu na to gledati drugacije kad umrem. u svakom slucaju,ako skoro odem tamo javljam vam utiske.

Jedina smrt koje se bojim, to je da umrem sam.

Bojim se. Najstrašnije se bojim. Svako veče pre spavanja pomislim da se jednom neću probuditi, i onda se nametne nekakva blokada koja mi ne da da mnogo mislim o tome i padnem u depresiju. Trudim se da ne radim ništa što mi se ne radi u životu, jer za šaku godina uopšte neće biti bitno šta sam radio ni da li mi je bilo lepo. Možda nekom drugom bude, ako ostavim nešto opasno iza sebe, ko zna.
Ali meni svejedno neće biti bitno.

Svakodnevno gledano, ne razmišljam nikad o tome, te je se samim tim ni ne bojim. Jebeš ga, kad pogledaš, jedno apsolutno isključuje drugo... dok ima života, nema smrti, kad umreš, nema života. Jedan trenutak, i CAP, prosta neminovnost (bez ulaženja sad u filozofske rasprave ima li "života" posle smrti).

U jednoj situaciji kad sam imao prilike "da joj gledam u oči", itekao sam se usrao... i ne kažu džaba ono da ti ceo život prodje kroz glavu u sekundi.

Smrt je novi početak.

Бежећи од смрти, деда се сакрио у вртићу. Међитим, њега смрт и ту нађе, па га пита:
- Шта радиш?
Деда: Ниста. Луцам.
Смрт: Ајде луцај, па идемо па-па!

Ubedio sam sebe da me posle smrti čeka bolji svet i drugo stanje svesti pa se i ne bojim toliko. Ne razmišljam o tome toliko još uvek, kontam da me čeka još dosta toga pre smrti. Više se plašim neke gadne bolesti i patnje zbog iste.

Ја сам бесмртан. Што се мене тиче јебе ми се, не размишљам о томе.

Валдемар кобјашњава на овој теми...
Али ја не бих био ја кад не бих почео да серем у филизофирам..
Сад, да ли сврставате у смрт и оно време пре рођења??