Да и ја напишем коју реч.
Најпре, да кажем шта је најтужније у целој причи. Најтужније је то што данас многи људи немају храбрости да се ставе на страну потлачене геј популације у Србији, а да им неки морон не пришије педерастију. Отуд и хомофобија. Пљујеш по гејевима да не би случајно помислили да си геј. Јадно. То се у психологији, мислим, зове реакциона формација.
Даље (сад ћу морати да будем мало прост), тужно је то што већина људи на помен речи 'геј' или 'геј парови' има 'карање у дупе' као асоцијацију. Шта сад, значи, неко кад ме види како држим девојку за руку треба да замишља како се јебемо? Труло, брате.
Геј се не постаје, геј се рађа. Дете неће постати геј ако види чике како се љубе на клупи, а уопште је узимање деце као аргумента против хомосексуализма јако ниско и подло.
И да, склон сам веровању да хомофобија представља несигурност у сопствену сексуалност. Ја немам проблем око тога да се рукујем, поздравим и попричам са геј мушкарцем и не видим начин како би исти могао да представља претњу мени, нити било коме ко је потпуно стрејт и сигуран у то. Ако би се потписивала нека петиција за изгласавање поменутог закона, потписао бих се без размишљања.