Ево како је било у мојој основној школи... Јесте, школа је у малом граду, али је била врло велика и модерна школа по опреми и тако то. Још је било оно кризно време деведесетих. Ја никад нисам попио никакве батине, осим једног шамара у осмом разреду, за који је тај наставник физичког (који ми, узгред, није предавао) платио ретровизором свог аута, али знам да је било учитеља који су буквално лешили од батина неку децу. Између осталог, и мој учитељ. Био је један лудак у мом одељењу, Бане Куца су га звали, стварно је био немогуће дете. Учитељ би га ухватио за уво, па би га вукао с једне на другу страну у аплитуди од метра и по, овај би урлао. Редовно је лупао шамаре ученицима. Било је других учитеља који су имали штапове којима би ударали немирну децу и разних лудака међу наставницима. За живо чудо, многи од њих су били стручњаци за своју област, а тако агресивни према деци.
Е, мени је то све некако било нормално кад сам био клинац, јер, шта сам знао, није као да сам видео каква је ситуација по другим школама. Тек касније, у разговору са људима из неких других школа по другим градовима, сконтао сам да код њих није било тако. Чак и кад је долазило до шамарања ученика, то су били само спорадични случајеви.
А са ове тачке гледишта, то ми изгледа скроз манијачки и размишљам како би се провео тај наставник или учитељ који би дигао руку на моје дете...