Pa da počMemo. Vaš MentallyDisturbed je intervjuisao jednog mlađeg pacijenta u ustanovi za mentalno poremećene osobe "Mir, sloga i sedativi", kojem je dijagnosticiran višestruki poremećaj ličnosti. U njemu, kako kažu, žive tri čoveka: Rifet Džihadović, Marko Ljubinković i Srboljub Đorđević. Uveli su me u neonskim svetlima osvetljenu ćeliju u podrumu. Intervju sam počeo kad su ga zavezali za gvozdeni krevet i dali mu konjske sedative. Naime, on je visok 205 cm i težak oko sto kilograma, a jedna od njegovih ličnosti, Rifet Džihadović, je veoma nasilna. Kad su sedativi počeli da rade i kad je njegova originalna ličnost, ona koja je preovladavala do njegove osamnaeste godine, izašla, počeli smo da razgovaramo.
-Gospodine Srboljube, jeste li sposobni za današnji razgovor?
-Malo sam malaksao, ali mislim da ću moći.
-Želeo bih da nam malo pričate o vašem detinjstvu i porodici.
-Pa, ne znam da li bi bilo zanimljivo, ali kad već tražite, reći ću ponešto. Rođen sam 21.8.1970. u selu Kruševdžić. Malo seoce Srbiji. Ja sam najstariji od troje dece. Imam dve godine mlađeg brata i pet godina mlađu sestru. Majka i otac su bili zemljoradnici i stočari. Otac je voleo da popije pa je ponekad dolazio kući i tukao me. Naravno, bio sam ljut, ali nisam ništa poduzimao povodom toga. Majka mu nije mogla ništa pa je samo ćutala.
-I dokle je to trajalo?
-Nastaviću priču, shvatićete sve. Ponekad, kad sam imao 9-10 godina, imao sam snove kako nasilno ubijam svoga oca i zakopavam ga u polju iza kuće. Nisam puno obraćao pažnju na to. Njegovo maltretiranje se nastavilo. Jednom me je gurnuo niz stepenice i dobio sam potres mozga. Tad su mi se počeli javljati glasovi u glavi. Prestao sam da se družim i igram. Stalno sam bio sam u sobi pričao sa njima. Imali su svoja imena, živote, ali ne i telo, stoga su došli u moje. Vodili su me kod psihijatra, ali glasovi su bili pametniji i savetovali me šta da pričam tamo tako da nisu mogli da kažu da nešto nije u redu sa mnom.
-I koliko dugo je to trajalo?
-Trajalo je do moje šesnaeste godine.
-Šta se tad desilo?
-Pa, jednom je moj otac došao pijan kući. Pijaniji nego obično. Video je da stoka nije namirena i pitao me je zbog čega nije. Ja sam rekao da sam morao da učim, bio je kraj polugodišta. On se počeo derati i ma'nitati. Uzeo je lopatu i počeo me udarati drškom. Tada je Rifet preuzeo i gurnuo je oca kroz otvorena vrata od šupe. Sa strane je stajala satara za krave kojom smo taj dan radili jer je uskoro trebala biti seoska slava. Uzeo je sataru i zamahnuo. Odsekao je ocu ruku. Potom je još jednom zamahnuo i udario ga po sred glave. Majka je došla i počela da vrišti. Rifet je otišao, sad je preuzeo Marko. On je bio onaj razumni, što zna da smiri ljude. Smirio je majku i oni su ga zakopali. Kasnije smo smislili šta ćemo da kažemo ostatku ljudi u selu. Svima smo ispričali kako se sapleo i upao u presu za bale. Poverovali su, dešava se to.
-Kako se nastavio vaš život posle toga?
-Dobro nam je išlo. Uspevali smo bez njega. Ponekad smo unajmljivali radnike iz sela.
-Pretpostavljam da niste ovde svojom voljom, šta se desilo?
-Rifet je preuzimao kontrolu i bio nasilan. Sve češće i češće. Kad sam odlazio u školu, kad sam izlazio. Gubio sam kontrolu. Marko i Rifet su počeli da se pojavljuju po svojoj volji. Hapsili su me, povređivao sam se, svašta se dešavalo. Marko više nije mogao da nas vadi iz gabula u koje smo upadali. I tako su me jednom doveli na posmatranje ovde. Posle par dana su shvatili šta se dešava. Odlučili su da me zadrže. Kljukali su me lekovima, nije pomoglo. Neki su me probali tući, ali su podobijali otkaze. Neki su i sami odlazili jer je Rifet znao preuzeti i povređivati ih raznim predmetima. Jednom je zabio čuvaru viljušku u oko i ubio ga.
-I kako vam je sad?
-Daju mi eksperimentalne lekove koji pomalo pomažu da se kontrolišem. Marko i Rifet su sve ređe ovde. Ne mogu baš reći da mi nedostaju jer oni su me i doveli do ovoga, ali čudno je. Kad neko dođe u posetu daju mi sedative i tako stalno.
-Da li ima šanse da ljudi sa kojima živite nestanu?
-Rekli su da ima, ali jako malo. Mislim da ću ovde provesti ostatak svog života. Ali posle ovoliko godina ovde, već sam i navikao.
Ovde se intervju prekinuo. Sedativi su popustili i Rifet je preuzeo. Oslobodio je jednu ruku i krenuo da me davi. Čuvari su ga odvojili i izvukli me napolje iz sobe. Potresna je njegova priča i žao mi je što je ovde, ali mislim da je tako najbolje. Slabe su šanse da se ovaj čovek spasi, ali testiranjem lekova na njemu možda se spasi mnogo drugih života.
