Ljudi, neki rezime koji sam možda ostao dužan
Ona je sad srećna. Ona je s nekim s kim je srećnija. S nekim ko je bolja osoba za nju. Tretira je bolje, sličniji je njoj. Bolji je čovek od mene, normalniji, pametniji, uspešniji. Ni u čemu ne mogu da mu pariram. Možda je rano za reći, ali izgleda je našla čoveka svog života. Zaljubljena je. I znam da je to sve istina, verujem joj. Ne govori to da bi me povredila, da bi me pobedila. To je jednostavno tako.
Kažem to jer sve one utešne fraze “ma ko zna kakav je taj njen novi” ; “misliš da će ona biti srećna s njim” i sve slično što aludira na to da se ona zajebala više nemaju smisla. I sam sam joj govorio pre svega ovoga “nemoj da sereš, nemoj da se glupiraš, nemoj da upropastiš sebi život bez veze, ne živi u zabludi da negde postoji gospodin savršeni, koji eto samo tebe čeka da raskineš sa mnom”. Ali eto, baš suprotno. Nije dugo trebalo, pojavio se taj savršen za nju.
Na neki čudan način drago mi je zbog nje, ali mi je istovremeno jako žao zbog sebe. Epilog priče je jasan: nikad se neće vratiti, nikad neće zažaliti za mnom, nikad se neće pokajati zbog svoje odluke. Verujem neće dugo proći i udaće se za njega, i rodiće mu decu, živeće srećno do kraja života.
Ja sam problem. Lako sam zamenjen, i zaboravljen. Ispada po svemu, da ja i ne vredim mnogo. Svi moji prijatelji i rodbina misle da sam ja mnogo lepši od nje, da mogu mnogo bolje, da sam ja za nju premija. Kunu mi se da nisu pristrasni. Ne znam, meni je bila lepa, meni je bila zgodna, nikome od mojih bližnjih nije. Valjda je ja gledam nekim drugim očima.
Ne mogu da je mrzim. Nije ona kriva, ona je u pravu. Ona je normalna devojka. Ona je ta što je zaslužila bolje i na kraju dobila. Dokazala je neke stvari. Nema tu moje osvete, nema tu moje neke pobede. I da se promenim, da postanem najzgodniji, da izgledam 10 puta bolje, da kupim najskuplja kola, da postanem najbogatiji u gradu, niti je mogu time povrediti, niti učiniti da se ona pokaje, niti je vratiti. Zauvek je izgubljena u svakom smislu.
Ja ostajem sam. Ostajem da se doživotno vraćam mislima na nju, ostajem da kad se oženim pomislim “trebala je ona da mi bude žena” kad dobijem decu da pomislim “treba je ona da mi ih rodi”.
Ne mogu joj tražiti mane, ni njoj ni njenom odnosu prema meni, niti našoj vezi. Ona je dobra devojka, ne mogu lagati ni sebe ni druge da nije. Da sam imalo mozga imao, bio bih bolji i zadržao je. Ako ništa, makar bolje po nju što je ovako ispalo.
Zbog svega ovoga teško mi je da se motivišem za bilo šta u životu, a vremena nemam, 30 mi je godina. Imam neke 3 godine da 1) prebolim 2) upoznam buduću ženu 3) napravim dete. I plaši me pomisao da ću to možda uraditi silom, što moram, a ne iz ljubavi.
Jebem li ga ljudi. Još je sve to sveže, videću za par meseci gde sam, šta sam.
