Moram nekom da se izjadam :((

Straja Kilogram nam rekao da ne postojimo

Mnogo ti ja to svega tu imam. Bas me jad savatao celog. Nervozan sam ko pas. Guram dan za danom sve se mislim krenuce, mater mu al stalno to nesto sutraaa prekosutraaa... Nekaaad.... Nestooo...
Al eto nista jos uvek.
Drkaju me na poslu odnosno ne drkaju u pravom smislu. Ujedanjem sam izboksovao status pa me ne drkaju mnogo al brate gledam ljude kako napreduju a ja stagniram a svi znaju da sam najbolji u kolektivu samo eto imas po kojeg matorog kolegu koji je uleteo u kreditine pa druka koga stigne samo da dobije bolji polozaj. Napredovao sam i ja al polako, na misice. Valjda ih bilo sramota da bas mi nista ne bace u kofu. Ne volim da pevam. Strogo sam pravican pa izgleda ne odgovaram nadrejenoj strukturi. Ma dee brate da drukam i da smestam. Si lud? Ni deda mi nije pred katolicanstvom ustuknuo a ne sad tu ja za 100e da se akam. To sa jedne strane.
Sa druge isto neko sranje. Porodica, da!
Zena trudna tj nevencana supruga. Nije da nismo hteli djecu jer bas jesmo. Punio sam ko nezdrav i cak mislim da mi malo nedostaje prskanje kao nekad. Ona mladja i drugacija od mene skroz. Introvertna do jaja. Mislio sam za sebe da sam introvertan al ona je gospodarica introvertnosti. Mlada, nije navikla da radi. Sve gleda u mene. Kad sta i kako. Nista svoje. Sve sto se zamisli su moje zamisli. Ne znam kako da je nateram da se drzne da nesto proba na svoju ruku. Valjda vaspitanje od kuce jer joj je matori bas svezan i smusen. (Lik ne ume da se opusti a cak i kad se zajebava to je neko izrugivanje usiljeno). Ove moje u porodici ta cela prica nervira. Ne gotive je nikako a i ona kao knedlu u grlu da ima kad treba da prica sa njima. Samo odgovara na pitanja sa "da" ili "ne". Nikad nista da pita. Da je zanima. Da smislja nesto. Da ima neki plan. Moje sam obuzdao "jedva" pa vise ne smeju nista da kazu ili da se mesaju.
Al, sta sutra? Znas kad ne znam sta cu rucati odnosno ne znam ni dal cu rucati sta i hoce li spremiti jer realno samo joj je to obaveza u kuci. Realno, ima pun zamrzivac mesine, hrane a ona ipak mene zove da kupim ne znam ti ni ja sta usput. Da kao spremi rucak "neki".
Jbt radim u firmi. Sve zivo placam. Sve zivo radim po kuci. Krecim, gletujem, lepim plocice, farbam, pravim kojecega. Nikakve ambicije. Nikakve drskosti. Samoinicijative... Nikakve volje. Jbt, znas kad sam joj par puta rekao "eeej! Nisi bolesna. Trudna si!"
Da su joj ruke odresene, odresene su. Kad je zivela kod svojih, bukvalno se osecala kao u kavezu a sad vise ne znam kako da joj objasnim da svee moze kad hoce i koliko hoce i sta god da uradi, radi za sebe. Moze kako hoce i sta hoce

Pa ne kapiram zasto zasnivas porodicu sa njom kad u tom odnosu ti samo gubis.
Treba ti neko da ti bude podrska da te motivise da budes bolji. A ne ovo ako ne narucis sta ces sutra za rucak, neces nista ni dobiti jer nije znala sta ti se jede pa eto nije nista spremila...

Napravi joj narudzbinu za nedelju dana unapred i tako svake nedelje, a ako nece moze nazad kod svojih

Ajd da uletim u ovo oko samoubistava, pošto tema uopšte nije bezazlena (poznavao sam desetak samoubica, a i sam sam bio blizu toga, iako sam njih osudjivao)

1 - "Ljudi koji pričaju kako će se ubiti se nikada ne ubiju" je apsolutna zabluda, ubiju se itekako. Nažalost. Ne uvek, možda ne uglavnom, ali u velikom broju slučajeva predju crtu.

2 - "Samoubistvo nije način na koji se boriš sa problemima" je tetralol stav. Čovek nije stvoren da bi se borio sa problemima već da bi živeo i duhovno uzrastao. Veliki, "nerešivi problemi" i gubici ne teraju na samoubistvo koliko osećaj praznine, beznadežnosti i bezizlaznosti. Gnetika takodje igra značajnu ulogu, al da se ostavimo svega toga.

2007. sam za dlaku izbegao da počinim samoubistvo - imao težak nervni slom, nisam spavao 93 dana, mozak se pretvorio u kašu a život u pravi pravcati pakao. Neverovatno koliko u tom trenutku vera i ljudi koji te vole igraju malu ulogu - jednostavno, jama se preljeva i ne možeš više da izdržiš ni dan, ni čas, ni korak, nisi u stanju da misliš o tome kako ćeš se takvim potezom usrati u život mnogih ljudi, tipa majke koju ćeš zaviti u crno, braće, sestara, prijatelja...Jednostavno - ne možeš više i kraj, to je to. I rešim da se na putu kući bacim pod automobil, užasno sebična ideja - usraćeš se u život i tom nesretnom dobrom čoveku koji će imati nesreću da te nosi na duši, postoje daleko prostiji načini, ali mozak jednostavno ne razmišlja kako treba. Ne znam iz kog razloga, ali bi mi nepošteno da sebi ipak ne dam bar neku šansu, a pošto belih, crnih, sivih i crvenih automobila ima kolko oćeš, padne mi na pamet da se bacim pod plavi, ili zeleni, narandžasti, žuti...Jer ih je manje. No jedan je svakako morao naići, svejedno. I stignem na gajbu a ne pojavi se ni jedan od ovih, što je pravo pravcato čudo (jedno od dva ukupno). Časna reč, bio sam spreman na to da bez razmišljanja podletim pod točkove. Preglupa ideja - u svakom slučaju, udjem u stan i legnem da spavam, dva popodne - nebitno što ne smem da zaspim, ležiš i zuriš u polu - mrak, jer te mrak užasava do ludila, a ne znaš šta od sebe da radiš.

Prodje nekako taj dan, sutradan - uhvatim sebe kako stojim na semaforu i čekam da predjem bulevar, pojma nemam gde sam pošao, ni zbog čega, ništa mi nije jasno. Na pola puta (krenuli na zeleno) obidje me u svoj onoj gužvi čovek od dva metra, u nekakvim prastarim farmericama i roze ispranoj majici, bez ruku do ramena. Čovek se krupnim koracima kao senka probijao kroz gomilu, bio je u nekakvoj žurbi. Ova scena me je do te mere ganula da sam stao nasred puta i ostao da stojim, dok mi nije iščezao sa vidika. Ne znam zašto, uzmem tel. i nazovem drugara, javi se, reko - kako čovek bez ruku do ramena briše dupe svaki dan? (to mi je valda prvo palo na pamet). Ovaj posle dužeg ćutanja uzvrati - a kako radi bilo šta drugo? I mene to pitanje skroz iseče - jebote, kako taj čovek radi bilo šta - umiva se i oblači, otvara vrata, jede, radi, živi...I ja kažem sebi - čekaj bre, šta se ovde koji kurac dogadja? Imaš glavu da misliš i učiš, ruke i noge, možeš da radiš, da se boriš, rešavaš probleme i ostalo - šta bre tebi koji moj nije jasno? I donesem dve vrlo važne odluke - prvo, da ono što ne mogu i nemam stavim u drugi, a ono što mogu i imam gurnem u prvi plan (tek tad sam shvatio koliko je to mogu i imam), i da precrtam sve ljude koji mi odmažu i vuku me dole na bilo koji način. Ovo drugo je jako važno. Takodje, shvatio sam da će se problemi, svi problemi, već nekako rešiti. I bio sam u pravu - reše se, dodju drugi, reše se i oni...Iz jednih nešto naučiš, očvrsneš, ojačaš...Drugi, sa vremenske distance, postanu ti presmešni, što su uostalom bili i u vreme kada su bili aktuelni. Nego, dve su pouke

- da sam tada sebi presudio, propustio bih toliko toga lepog i dobrog što mi se u ovih 13 godina izdogadjalo i zbog čega, izmedju ostalog, volim svoj život, a što se u tom trenutku činilo neostvarivim. Bilo je svakako i nesreće, bolesti, teških povreda, smrti voljenih ljudi, besparice, propalih planova...Ali to je sve deo života i naučio sam da se nosim sa tim, kao i svako drugi - kako znam i umem.

- nipošto ne potcenjuj slučajnosti i okolnosti. Čovek veruje da drži sudbinu u svojim rukama i upravlja životom, a to je najveća zabluda koju smo ikada oživeli, i održavamo je živom jer je užasavajuće uopšte i pomisliti da može biti drugačije. Dovoljno je da se niotkud pojavi jedan čovek ili žena i promeni sve iz korena. Sama mogućnost postojanja takvog čoveka i žene vredni su življenja. Voli sebe. Pogledaj prijatelje, ljude koji te vole - to su inteligentni, bistri, sjajni ljudi, ako im nešto značiš mora biti da u tebi ipak postoje neki kvaliteti. Nisi ni blizu tako loš, slab i nesposoban kako ponekad ume da se čini. I sav škart iz života oteraj u pm. Nauči da budeš zahvalan - nisi u bedi, ako i jesi - zdrav si i prav, ako i nisi - nemaš dvoje retardirane dece (znam i takve ljude). Stotine hiljada ljudi danas nemaju ni vodu ni šta da jedu, ni gde da sklone glavu - neće imati ni sutra, a ne pada im na pamet da se ubiju. Milioni staraca dali bi sve što imaju da budu u tvojoj koži, samo da ne budu starci. Sagledaj stvari i iz njihovog ugla. I da, još i ovo - ne dozvoli nikome da te jebe i zajebava, i drugo, nabavi i pročitaj ovu knjigu, itekako vredi https://kontrastizdavastvo.rs/proizvod/zasto-se-niste-ubili/?gclid=Cj0KCQjwtZH7BRDzARIsAGjbK2acQJKVYCm47OwxlPRjYDgIqAEXd4QJSiFQ-Hhi9kkkYd6HeKYxQ9gaAlHZEALw_wcB

EDIT : nadam se da ću jednom sresti tog čoveka bez ruku da mu se zahvalim; znam da deluje nenormalno, čak teatralno, ali bukvalno mi je spasao život a da i ne zna.

auu kolki tl:dr;

SPOILER
nije se ubio
SPOILER

93 dana nisi spavao??? jab se ubio

Salu na stranu, auh, mogu da zamislim kako je bilo. Kako nije naisao neki zuti jugo pun pticjih govana hahaa imao si srece. Ja sam ove godine pokusao da se ubijem, nikad vise. Mnogo bre boli.

Sto se genetike tice, mislim da je zelja za samoubistvom nasledna. Al nema ko da je nasledi

Melkijades je dosta dobro opisao suštinu.

Melkijades, tvoj post jeste suština., slažem se sa TI.

Nash Bridges, počeo si za problemom i završio sa problemčinom. Za ovo drugo je pitanje: -ko (kakva) je ona (tvoja žena)?
-zašto si je ti baš takvu izabrao?
Posle ćeš već znati šta ćeš dalje.

Granon-chan, pantsu misete moratte mo yoroshii desu ka?

A mozhe i titties ☺️

Kad smo već kod samoubistva, postoje pristojni tekstovi na sajtu Psihoverzum:

https://www.psihoverzum.com/o-samoubistvu-se-prica-ali-to-nije-dovoljno/
https://www.psihoverzum.com/kada-je-ostati-ziv-najhrabrija-stvar-koju-mozes-uraditi/
https://www.psihoverzum.com/6-terapeuta-psihijatara-i-savetnika-na-temu-samoubistva/

Genetika jeste vrlo gadna stvar. Masa potomaka, čak unuka Jevreja koji su preživeli konc logore nasledili su živa sećanja i uspomene očeva i dedova, iako im ovi o tome nisu pričali - sećaju se dogadjaja i imena, kao da su sami prolazili kroz to. Jedan momak sa teškim psihičkim problemima, šizofrenijom, glasovima koji ga kinje i teraju ga na samoubistvo (vidja polu - žive zombirane ljude, gotovo leševe oko sebe) je slučaj za koji znam iz prve ruke. Preci mu bili u logoru, preživeli neopisive strahote - bio noajnormalniji čovek do 99. kad je krenulo bombardovanje, i ovo se aktiviralo. Ne treba se čuditi, iskustvo je ono što pomaže i životinji i čoveku da preživi. Masa ljudi se nagonski boji zmije, buba, šume...A da zapravo ne znaju zbog čega. Velika trauma ostaje zapisana u genomu i ide dalje. Deca alkoholičara i nasilnika često i sama postanu takva, iako su se gnušali svojih očeva. Psihologija i Hrišćanstvo se bukvalno poklapaju u ovom načelu - po veri, kletva se prenosi s kolena na koleno, po psihologiji - trauma se nasledjuje. Naidjem rel. skoro na jedan jako dobar citat nekog istočnjačkog mislioca, otpr. glasi - ono što uspeš da isceliš u sebi, prekida da proganja tvoju krv u pokolenjima koja slede...Žena krene da dobija panične napade, užasne. I ne zna šta se dogadja - brak, posao, deca, život - sve za pet nikakvih problema. I na kraju skonta da joj je keva imala spontani pobačaj (u tipa 28oj) dok je bila sama kod kuće, i jedva preživela. Ovoj krenu panični kada je napunila 28, uvek kad je bivala sama kod kuće. Na kraju skonta šta se dogadja i napadi prestanu...Zajebane stvari. Nekoga proganjaju nevolje, nekoga praznina, osećanje da nije dovoljno vredan, besmisao, težak gubitak koji nije u stanju da prevazidje - čak vradžbine i demoni (da, ovo poslednje uopšte nije nekakav bapski mit niti sujeverje). Kako god - nemoj da se ubiješ, stani, polako - ako si se već rešio, ostavi za sutra, rekosutra. Za početak. Iz svega postoji izlaz, za sve postoje razlog i objašnjenje, a i ti i život ste 100.000 puta bolji nego što se tako često pomisli. Što kaže Tadej - depra nije ništa drugo do kombinacija pogrešnih i loših misli. Sve može da se sredi i izleči, bukvalno - to je samo proces koji je vremenom doveo do jako loše situacije, sve što je potrebno jeste da se on obrne i da se, korak po korak, čovek vrati u polaznu tačku. Teško može odjednom, ne možeš odjednom da zavoliš život i nadješ odgovore - može, ali jedan čovek u 200 godina. Instant mudrost i filozofija, put do uspeha i ostala sranja, instant duhovnost - nas i dovode do svega toga. Počnemo da kroz život prolazimo neutemeljeni i bez korena, prvi jači vetar nas poruši, iščupa.

Ponavljam, svima, jer jako je važno - bolji ste, jači, sposobniji...Nego što vam se često učini. Čovek ne potone odjednom, memla života se kupi i gomila po njemu dugo i neosetno; zebnja, briga, praznina, pokvarenost sveta - narastaju i plave duh perfidno i malo po malo. Svakako je lakše kada je čovek vernik, to je oslonac samo po sebi - ali i ako je nije, mora naći tu ručnu u sebi, stati i reći - čekaj bre, da se nosi sve ovo u pičku materinu, jebe mi se živo da se ubijam sad dok mi se još diže, i realno imam bar 25 - 30 kvalitetnih godina pred sobom, pre nego krenu išijas, alchajmer i lumbago. Prodajem kola, kuću, stan, ženu u belo roblje (ko je jebe, zbog nje i oću da se roknem) i idem na Madagaskar, u Dominikanu, na Bali...Jbt kad razmislim, koliko na svetu ima boljih mesta od ove rupe, jeste da je sirotinja, al svi su tamo sirotinja tako da zabole me tuki, more, leto. Ako ne bude valjalo mogu da se roknem i tamo. Neću nikome ni da se javim - ko vas jebe, ko je od vas mene nazvao da pita - brate kako si, može li se, guraš li nekako? Pozdrav iz afričke zemlje safari. Odeš na taj posao koji te dovodi do ludila i kažeš - alo bre stoko, znaš li ti da na ovom svetu ima sedam milijardi ljudi i preko dvesta zemalja, milioni firmi? Ja ovde da se jebem sa vama? Za čega bre? Jebe mi se baš, idem na Tibet, ili negde da slikam, što da ne. Ako mi se digne biću jebeni frizer ili pekar, varioc u Nemačkoj, sve se nauči za par meseci. Idem u Njujork da prosim, živeću po metroima i kafanama kao klošar, čitaću knjige i sretati ljude. Nakupiću dovoljno materijala da mogu da pišem, kao Bukovski. Zgrnuću lovu. Ili neću. Žene će mi se bacati pred noge. Ili neće. Svejedno. Ako ću i da se ubijam odoh u Indiju da me neki fanatici spale živog i prospu pepeo u Gang, ali jebe mi se živo da to radim ovde i zbog ovoga.

Imaš pravo Melkijades ovo poslednje, treba čovek da shvati da šta god da ga muči, da je najgluplje da oduzme sebi život, da ako već nema nikakvog izlaza u trenutnom načinu života, da onda sasvim promeni stav o životu uopšte, da ga shvati dosta manje ozbiljno i pobegne negde od svega na neko vreme, a većina stvari posle dođe na svoje

ako je neko uvučen u neku priču gde se očekuje od njega mnogo, gde je pod pritiskom da mora ovo ili ono, ne moraš brate ništa, odjebi sve, sve dok si ispravan u sebi i misliš da činiš pravu stvar, ne može ti niko drugi ništa nametati

ima do toga da su i vremena drugačija, dosta su veće predrasude i ljudi su sve manje tolerantni na neki drugačiji stil života od ovog ustaljenog, dobro starci su uvek smarali mlađe, ali sada mnogi ne mogu da nađu razumevanje ni među svojom generacijom, ako nisi ispunio to i to do tad i tad, ti si luzer, škart, odbačen od društva
dok su npr. generacije odrasle 70ih 80ih i ovde i u svetu dosta ležernije shvatale taj mladalački život, ima vremena i za fakultet, i posao i brak i sve, polako. Tad, koliko čujem ovako iz priča, baš je abnormalnost bila da neko uopšte i pomisli na samoubistvo, danas srećeš na svakom koraku depresivne, suicidalne ljude, a mislim da je ovo gore najzastupljeniji razlog

ima i onaj tip ljudi koji su usredsređeni samo na sebe i svoje probleme i egoistično misle da ih svi drugi osuđuju za svaki postupak koji pogrešno urade, da su njihovi problemi najveći itd. kao što si ti negde shvatio kad si video tog dečka i video da i on živi nekako, da se snalazi, da se bori, a da je u očigledno dosta goroj situaciji od tebe

obično kombinacija ova dva razloga, stvarni pritisak koji nesumnjivo postoji (manji ili veći), i osoba koja sve to preuveličava do neviđenih razmera i ne pronalazi način da se izbori sa tim i dovodi do samog čina

kao i za sve u životu što se tiče psihologije, negde pola je genetika, a pola stečeno okolnostima, tako da treba raditi na toj drugoj polovini čitav život ukoliko je prva dosta loša, sve se svede na to

Genetika jeste vrlo gadna stvar. Masa potomaka, čak unuka Jevreja koji su preživeli konc logore nasledili su živa sećanja i uspomene očeva i dedova, iako im ovi o tome nisu pričali - sećaju se dogadjaja i imena, kao da su sami prolazili kroz to. Jedan momak sa teškim psihičkim problemima, šizofrenijom, glasovima koji ga kinje i teraju ga na samoubistvo (vidja polu - žive zombirane ljude, gotovo leševe oko sebe) je slučaj za koji znam iz prve ruke. Preci mu bili u logoru, preživeli neopisive strahote - bio noajnormalniji čovek do 99. kad je krenulo bombardovanje, i ovo se aktiviralo. Ne treba se čuditi, iskustvo je ono što pomaže i životinji i čoveku da preživi. Masa ljudi se nagonski boji zmije, buba, šume...A da zapravo ne znaju zbog čega. Velika trauma ostaje zapisana u genomu i ide dalje. Deca alkoholičara i nasilnika često i sama postanu takva, iako su se gnušali svojih očeva. Psihologija i Hrišćanstvo se bukvalno poklapaju u ovom načelu - po veri, kletva se prenosi s kolena na koleno, po psihologiji - trauma se nasledjuje. Naidjem rel. skoro na jedan jako dobar citat nekog istočnjačkog mislioca, otpr. glasi - ono što uspeš da isceliš u sebi, prekida da proganja tvoju krv u pokolenjima koja slede...Žena krene da dobija panične napade, užasne. I ne zna šta se dogadja - brak, posao, deca, život - sve za pet nikakvih problema. I na kraju skonta da joj je keva imala spontani pobačaj (u tipa 28oj) dok je bila sama kod kuće, i jedva preživela. Ovoj krenu panični kada je napunila 28, uvek kad je bivala sama kod kuće. Na kraju skonta šta se dogadja i napadi prestanu...Zajebane stvari. Nekoga proganjaju nevolje, nekoga praznina, osećanje da nije dovoljno vredan, besmisao, težak gubitak koji nije u stanju da prevazidje - čak vradžbine i demoni (da, ovo poslednje uopšte nije nekakav bapski mit niti sujeverje). Kako god - nemoj da se ubiješ, stani, polako - ako si se već rešio, ostavi za sutra, rekosutra. Za početak. Iz svega postoji izlaz, za sve postoje razlog i objašnjenje, a i ti i život ste 100.000 puta bolji nego što se tako često pomisli. Što kaže Tadej - depra nije ništa drugo do kombinacija pogrešnih i loših misli. Sve može da se sredi i izleči, bukvalno - to je samo proces koji je vremenom doveo do jako loše situacije, sve što je potrebno jeste da se on obrne i da se, korak po korak, čovek vrati u polaznu tačku. Teško može odjednom, ne možeš odjednom da zavoliš život i nadješ odgovore - može, ali jedan čovek u 200 godina. Instant mudrost i filozofija, put do uspeha i ostala sranja, instant duhovnost - nas i dovode do svega toga. Počnemo da kroz život prolazimo neutemeljeni i bez korena, prvi jači vetar nas poruši, iščupa.

Ponavljam, svima, jer jako je važno - bolji ste, jači, sposobniji...Nego što vam se često učini. Čovek ne potone odjednom, memla života se kupi i gomila po njemu dugo i neosetno; zebnja, briga, praznina, pokvarenost sveta - narastaju i plave duh perfidno i malo po malo. Svakako je lakše kada je čovek vernik, to je oslonac samo po sebi - ali i ako je nije, mora naći tu ručnu u sebi, stati i reći - čekaj bre, da se nosi sve ovo u pičku materinu, jebe mi se živo da se ubijam sad dok mi se još diže, i realno imam bar 25 - 30 kvalitetnih godina pred sobom, pre nego krenu išijas, alchajmer i lumbago. Prodajem kola, kuću, stan, ženu u belo roblje (ko je jebe, zbog nje i oću da se roknem) i idem na Madagaskar, u Dominikanu, na Bali...Jbt kad razmislim, koliko na svetu ima boljih mesta od ove rupe, jeste da je sirotinja, al svi su tamo sirotinja tako da zabole me tuki, more, leto. Ako ne bude valjalo mogu da se roknem i tamo. Neću nikome ni da se javim - ko vas jebe, ko je od vas mene nazvao da pita - brate kako si, može li se, guraš li nekako? Pozdrav iz afričke zemlje safari. Odeš na taj posao koji te dovodi do ludila i kažeš - alo bre stoko, znaš li ti da na ovom svetu ima sedam milijardi ljudi i preko dvesta zemalja, milioni firmi? Ja ovde da se jebem sa vama? Za čega bre? Jebe mi se baš, idem na Tibet, ili negde da slikam, što da ne. Ako mi se digne biću jebeni frizer ili pekar, varioc u Nemačkoj, sve se nauči za par meseci. Idem u Njujork da prosim, živeću po metroima i kafanama kao klošar, čitaću knjige i sretati ljude. Nakupiću dovoljno materijala da mogu da pišem, kao Bukovski. Zgrnuću lovu. Ili neću. Žene će mi se bacati pred noge. Ili neće. Svejedno. Ako ću i da se ubijam odoh u Indiju da me neki fanatici spale živog i prospu pepeo u Gang, ali jebe mi se živo da to radim ovde i zbog ovoga.

Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.

Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.

Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.

E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.

Problem u savremenom društvu je upravo to, podsticanje sebičnosti, a ubijanje autentičnosti, budi svoj ali izaberi jednu od 20 ponuđenih opcija pristup

I onda ljudi koji se ne pronađu u tih 20 opcija, prsnu u jednom trenutku

Pa i ovi što se pronadju mahom prsnu, manje ili više.

melki živiš li u beogradu :D

Genetika jeste vrlo gadna stvar. Masa potomaka, čak unuka Jevreja koji su preživeli konc logore nasledili su živa sećanja i uspomene očeva i dedova, iako im ovi o tome nisu pričali - sećaju se dogadjaja i imena, kao da su sami prolazili kroz to. Jedan momak sa teškim psihičkim problemima, šizofrenijom, glasovima koji ga kinje i teraju ga na samoubistvo (vidja polu - žive zombirane ljude, gotovo leševe oko sebe) je slučaj za koji znam iz prve ruke. Preci mu bili u logoru, preživeli neopisive strahote - bio noajnormalniji čovek do 99. kad je krenulo bombardovanje, i ovo se aktiviralo. Ne treba se čuditi, iskustvo je ono što pomaže i životinji i čoveku da preživi. Masa ljudi se nagonski boji zmije, buba, šume...A da zapravo ne znaju zbog čega. Velika trauma ostaje zapisana u genomu i ide dalje. Deca alkoholičara i nasilnika često i sama postanu takva, iako su se gnušali svojih očeva. Psihologija i Hrišćanstvo se bukvalno poklapaju u ovom načelu - po veri, kletva se prenosi s kolena na koleno, po psihologiji - trauma se nasledjuje. Naidjem rel. skoro na jedan jako dobar citat nekog istočnjačkog mislioca, otpr. glasi - ono što uspeš da isceliš u sebi, prekida da proganja tvoju krv u pokolenjima koja slede...Žena krene da dobija panične napade, užasne. I ne zna šta se dogadja - brak, posao, deca, život - sve za pet nikakvih problema. I na kraju skonta da joj je keva imala spontani pobačaj (u tipa 28oj) dok je bila sama kod kuće, i jedva preživela. Ovoj krenu panični kada je napunila 28, uvek kad je bivala sama kod kuće. Na kraju skonta šta se dogadja i napadi prestanu...Zajebane stvari. Nekoga proganjaju nevolje, nekoga praznina, osećanje da nije dovoljno vredan, besmisao, težak gubitak koji nije u stanju da prevazidje - čak vradžbine i demoni (da, ovo poslednje uopšte nije nekakav bapski mit niti sujeverje). Kako god - nemoj da se ubiješ, stani, polako - ako si se već rešio, ostavi za sutra, rekosutra. Za početak. Iz svega postoji izlaz, za sve postoje razlog i objašnjenje, a i ti i život ste 100.000 puta bolji nego što se tako često pomisli. Što kaže Tadej - depra nije ništa drugo do kombinacija pogrešnih i loših misli. Sve može da se sredi i izleči, bukvalno - to je samo proces koji je vremenom doveo do jako loše situacije, sve što je potrebno jeste da se on obrne i da se, korak po korak, čovek vrati u polaznu tačku. Teško može odjednom, ne možeš odjednom da zavoliš život i nadješ odgovore - može, ali jedan čovek u 200 godina. Instant mudrost i filozofija, put do uspeha i ostala sranja, instant duhovnost - nas i dovode do svega toga. Počnemo da kroz život prolazimo neutemeljeni i bez korena, prvi jači vetar nas poruši, iščupa.

Ponavljam, svima, jer jako je važno - bolji ste, jači, sposobniji...Nego što vam se često učini. Čovek ne potone odjednom, memla života se kupi i gomila po njemu dugo i neosetno; zebnja, briga, praznina, pokvarenost sveta - narastaju i plave duh perfidno i malo po malo. Svakako je lakše kada je čovek vernik, to je oslonac samo po sebi - ali i ako je nije, mora naći tu ručnu u sebi, stati i reći - čekaj bre, da se nosi sve ovo u pičku materinu, jebe mi se živo da se ubijam sad dok mi se još diže, i realno imam bar 25 - 30 kvalitetnih godina pred sobom, pre nego krenu išijas, alchajmer i lumbago. Prodajem kola, kuću, stan, ženu u belo roblje (ko je jebe, zbog nje i oću da se roknem) i idem na Madagaskar, u Dominikanu, na Bali...Jbt kad razmislim, koliko na svetu ima boljih mesta od ove rupe, jeste da je sirotinja, al svi su tamo sirotinja tako da zabole me tuki, more, leto. Ako ne bude valjalo mogu da se roknem i tamo. Neću nikome ni da se javim - ko vas jebe, ko je od vas mene nazvao da pita - brate kako si, može li se, guraš li nekako? Pozdrav iz afričke zemlje safari. Odeš na taj posao koji te dovodi do ludila i kažeš - alo bre stoko, znaš li ti da na ovom svetu ima sedam milijardi ljudi i preko dvesta zemalja, milioni firmi? Ja ovde da se jebem sa vama? Za čega bre? Jebe mi se baš, idem na Tibet, ili negde da slikam, što da ne. Ako mi se digne biću jebeni frizer ili pekar, varioc u Nemačkoj, sve se nauči za par meseci. Idem u Njujork da prosim, živeću po metroima i kafanama kao klošar, čitaću knjige i sretati ljude. Nakupiću dovoljno materijala da mogu da pišem, kao Bukovski. Zgrnuću lovu. Ili neću. Žene će mi se bacati pred noge. Ili neće. Svejedno. Ako ću i da se ubijam odoh u Indiju da me neki fanatici spale živog i prospu pepeo u Gang, ali jebe mi se živo da to radim ovde i zbog ovoga.

Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.

Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.

Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.

E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.

Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.

Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.

Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.

E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.

Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.

Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.

Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.

E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.

Ne živim u BG, mada volim da banem s vremena na vreme.

Postoji kanal na yt zove se Pomazimo
Autor je Boban Surogat
E sad, na tom kanalu ima samo 2 pesme koje je velemajstor odsvirao i izbacio i nikad ništa posle toga
Sad svako malo yt zabaguje pa pored kanala bude onaj mali kružić kao da ima neki nov snimak i ja znam da nema al uvek otvorim da se uverim, do sad 100 puta
I uvek ću da kliknem da proverim dokle god postoji promil šanse

EDIT : nadam se da ću jednom sresti tog čoveka bez ruku da mu se zahvalim; znam da deluje nenormalno, čak teatralno, ali bukvalno mi je spasao život a da i ne zna.

Obavezno mu stegni ruku kad ga vidiš, zaslužio je.

Sarkazam je za pobednike hajlendere.

Lol, koji kurac, imas 1500 definicija i samo ovaj palac, ja ispisao 30 definicija ukupno i to prije godinu-dve kad je sajt vec bio mrtav, pa imam makar znacku (i sajt bez reklama!)

Oduzeli mi sve komunisti. Kakva je značka, je l udarnička?

Jel me jebes da si toliki debil da ti je stalo do ranka na vukajlija.com u 2020oj