Vidro, već duže vreme nešto razmišljam da je se čitav sistem obrazovanja kod nas metaforički može predstaviti učenjem neke pesmice za recitovanje: "nabubaš, ne razmišljaš o tome što naučiš, mediokritetski nastavnik ne mora da razmišlja, šum'ca-njiv'ca-livad'ca-braća Srbi-sestre Srpkinje motivi, svi srećni vid' mali jes' pametan, dođeš kući, evo pet'ca, daj baba 5 maraka, ćaća dok pije treće pivo pred zadrugom se hvali komšijama kako dete rastura školu, škola se završi, ne zna se razmišljati jer jebiga niko nije trenirao i onda sveopšte kukanje jer nema posla, eh da je Tito živ, božje davanje, prilog u crkvu, drugi su krivi..." I tako u krug, iz generacije u generaciju. Realno, imaš pun kurac bubatora i ziceraša u našem obrazovanju koji na čistu copy-paste reprodukciju gradiva dobijaju najviše ocene, a to ne sme nikako biti, čak je i opasno.
Drugo, gradivo se masivno bifla, dođe namrgođen profesor i izdrnda to što ima i kapak. Ljudima uz svaku lekciju treba ukazati na praktične primene toga, recimo tuga je da ljudi dobiju diplomu tehničkog fakulteta a ostanu sa pitanjem "koji će mi kurac integrali u životu"... Realno, školujemo se za neke funkcionere u opštini, menadžere, prodavce magle, u boljem slučaju putujuće prodavce sa ključevima Kedija. Treba studentima dati neke projekte, dati opciju da se uključe u istraživanje, ma makar da popunjavaju Eksel tabele sa nekim podacima, baždare instrumente, razvode kablove, ali da ipak osete čar pravog projekta. Tu i nastavnici mogu da profitiraju jer mogu da se bave drugim stvarima, takoreći win-win situacija. Ovo je isključivo greška nastavnog osoblja. Mene duša zaboli što je pri raspadu bivše Jugoslavije preogromna masa hard kor kvalitetnih cvikeraša otišla iz zemlje, sad su ti ljudi na pozicijama od profesura na MIT-u, Berliju, Torontu, Bel laboratorijama, Guglu, ETH-u... Duša me zaboli. Ostao je nastavni kadar koji zbog nekih privatnih ideoloških razloga nije hteo napustiti zemlju, i onaj gori, da reći ću - škart, koje niko nije hteo. Pravi potez koji bi država mogla da učini je da pokuša nekako da vrati te ljude (koji su se, paz' u međuvremenu obogatili znanjem najsavremenijih tehnologija i brojnim privatnim i poslovnim vezama), tako što će da im ponudi osnovne stvari: posao i stan. Da li ikoga boli kurac za to? Ne, čak više, inverzno ih boli kurac, a evo i kako: ljigavci možda nisu plemeniti, možda nemaju akademsko obrazovanje, al' lukavi su oni, koji će im kurac konkurencija od ljudi koji ih mogu intelektulno za zagrevanje rastaviti na proste članove.
Treće, u vladama su na poslednjem mestu ministarstva za nauku, kulturu i obrazovanje, kontam da to daju kao bakšiš kada dele vlast. Većina naših ministara obrazovanja su većinom neki pravnici (aksiom je da su pravnici govna), književnici i generalno srodnih lelemudanskih branši, i oni kroje nastavne programe. Serem se ja na nauku koju ne možeš matematikom ili skupom pravila (gramatičkih, hemijskih, itd. što se opet svodi na matematiku) dokazati. Mislim da treba dati inženjerima i matematičarima da prave nastavne programe, naši pravnici su ožičeni u glavi da je poenta učenja naslagati šurnes' i tri toma knjiga u korteks i biti spreman reproduktovati sa što većim recall rate-om. Razmišljanje? Kakvo razmišljanje?
Da ne govorimo o kolapsu industrije, koja se ne bavi nikakvim razvojem, jer jedva može i da održi proizvodnju, te stoga nema sredstava za zajedničke projekte sa akademijom, od kojih i jedni i drugi profitiraju.
Stvarno ne znam da li će se ovo ikad promeniti. Nažalost, optimista u meni se nada, ali realista steže zube dok gleda na sumornu sliku. Jebiga, na kraju krajeva, ostaje ona ofucana fraza: "nada umire zadnja", bolje se držati i za neku slamku nego nizašta.
