Није баш да се изјадам али може да прође...
Стојим ја на станици, чекам бус. Најео се пре тога пљескавице са луком, није ми добро. Још после узео гуарану и брате мили грло ми крчи као стомак. Само подригујем у себи. И онда извалим да се можда чује, а ја ништа не чујем због слушалица у ушима. Тако ја стојим ту и извалим да мало даље стоји нека клинка и све ми се чини гледа у мене. Она моје годиште рецимо, ништа посебно, није мој тип, али слатка цура. И ја како се где померим она гледа ту. Долази мени мој бус и она на иста врата као и ја. Стоји она поред мене, а ја мутав не знам да приђем риби како треба па је питам за неку мало даље станицу, да видим докле иде. Она нема појма. Ја реко да кренем разговор кад у том тренутку осетим онај лук из пљескавице и схватим да ако кренем да причам има јадна се угуши. И после ништа, одем да седнем негде позади да подригујем у себи.
