Nisam slučajno postavio pitanje „Nauka i (ili) Religija ?“ Pitanje bi možda bilo jasnije i možda bi trebalo da glasi „koliko naučna slika sveta može da se uskladi sa religijskom dogmatikom, ne i sa pojedinačnim viđenjima božanstva koja mogu biti svakojaka i usklađivana sa naučnim znanjem na različit način?“ Dakle, imamo Bibliju i imamo naučnu sliku sveta. Ko od to dvoje laže? Nauka nikada nije pronašla nikakvog boga u svojim istraživanjima, ali nije isključena, po mom mišljenju fantastična mogućnost, da nešto poput boga može pronaći. Mada, ja mislim, da ako ikada „božanstvo“ kakvo god, bude bilo otkriveno, ono neće imati nikakve dodirne tačke sa bilo čim što je bilo koji čovek o njemu zamišljao u svojoj mašti. Ali naglašavam, za mene je kvota za takvu opkladu 1 : 1000000000000000000000000000000.
Nauka funkcioniše bez pretpostavke boga, a religija sa, tako da obe sfere mišljenja ne mogu da budu u pravu ukoliko je istina samo jedna. Boga, onakvog kakvim ga zamišlja religija, ili ima, ili ga nema. Ukoliko ga ima sve je jasno i objašnjenja nisu ni potrebna; ukoliko ga nema ništa nije jasno i neophodno je tragati. Nema sredine. Poruka religije (triju abrahamskih – judaizama, hrišćanstva, islama, jer sa drugima nisam upoznat) je da je sve jasno i da ne svet ne treba dalje objašnjenje; jedna knjiga je dovoljna; znanje je varljivo i kažnjivo, jer greh je ubrati sa drveta saznanja, čovek je to učinio jednom i doživeo je pad. Religija zato suštinski propoveda status kvo u sferi saznanja o svetu (ne i o bogu, ali bog prevazilazi svet i pride je nesaznatljiv (paradoks do paradoksa, neko kao ja bi reko da je očigledno da su ovo smišljali starovekovni i srednjovekovni ljudi)). Po religiji napredak nije potreban, jer je ovaj svet prolazan. Smrt je izbavljenje. Sa druge strane nauka se, još u renesansi obnavljanjem grčke žeđi za saznanjem (ne zaboravimo da zapadni naučni instinkt potiče od Aristotela, 3 veka pre Isusa), otrgla hipoteze božanstva, ona suštinski teži saznanju i progresu, čime implicitno kaže da je religijska slika nonsens. Mislim da je zato sukob nepomirljiv, sukob u smislu suprotstavljenih predstava o svetu, a razlog nepomirljivosti je objektivna istina koja ne može biti dvojaka. Naglašavam da mislim na sukob između naučne slike sveta i one religiozne, ali ne i deističke koja se ne rukovodi dogmatikom. Postoje naučnici koji su i dan danas deisti, ali njih ne možete svrstati ni u jednu formu organizovane religije, jer oni ne veruju tako „naivno“ kao običan svet. Ajnštajnov bog je bio bog prirodnih zakona, a ne bog molitve i spasa. Pored toga, lično smatram da je deizam koji se može naći kod nekolicine modernih naučnika, uzrokovan naučnom verom u to da svaka posledica mora imati uzrok jer nas je tako naučilo iskustvo (pa tako i svet mora imati uzrok, ali onda dolazi sada već fraza - šta je sa uzrokom boga, iza čega sledi teleći pogled), deizam zatim može biti uzrokovan još uvek neobjašnjenim prirodnim fenomenima, ili pak snažnom psihološkom zaostavštinom tradicije. Kada bi nauka umela da odgovori na sve, ili kada ne bi bilo tradicije organizovane religije, a obe se mogućnosti mogu logički zamisliti, možda ni ti naučnici, a sa njima i običan svet, ne bi imali potrebu da veruju da iza prirode postoji još nešto.
