Цитологија
Цитологија је наука о ћелији. Ћелија је основна јединица грађе и функције свих живих организама. Типична грађа биљне ћелије подразумева три основна дела, а то су: ћелијски зид или ћелијска мембрана чија је улога да одвоји ћелију од спољашње средине и врши размену материја (семи-пермеабилним својством) и тај зид је крут. Затим, унутар зида налази се слузасто-вискозна течност цитоплазма у којој плива лоптасто сочивасто телашце једро или нуклеус. Цитоплазма и једро заједно образују протопласт, тј. основну компоненту грађе ћелијског система. Најчешће је ту и вакуом или вакуоларни систем и у млађим меристемским ћелијама имамо више вакуола, а старењем њихов број се смањује, па на крају остаје само једна централна вакуола. Поред набројаног, у ћелији можемо срести и сферозоме, пластиде, рибозоме, ендоплазматични ретикулум, Голџи комплекс, микротубуле и друго.
Ћелије према облику могу бити вретенасте, лоптасте, полумесечасте, цилиндричне и многе друге, али основна подела је на паренхимске које се одликују изодијаметричним обликом (ширина и дужина приближно једнаке) и прозенхимске које су издужене и на крајевима зашиљене или заобљене. Величина ћелија варира и може бити од 10 до 100 микрометара, али постоје и случајеви који се дају видети и голим оком и то су углавном ћелије у плодова које служе за магацинирање (нпр. поморанџа, јабука, лубеница...).
Хемијске компоненте ћелије
Што се хемијског састава ћелије тиче, разликујемо органске и неорганске материје у ћелији. Од неорганских ту су вода и минералне соли. Вода, као најзаначајнија заузима апроксимативно 75-90% укупне масе ћелије од чега 4-7% отпада на везану воду (остало је слободна). Везана вода је заправо вода везана за молекуле протеина. Вода је јако битна за живот ћелије јер она има вишеструку улогу. Она чини основну масу ћелије, служи као транспортно средство, као растварач многих материја и као средина за многе биохемијске (метаболичке) процесе.
Ћелије спора и семена имају мање воде, свега 5-15% и налазе се у латентном стању (стању мировања). Код неких нижих биљака које живе на кори дрвећа или на стенама, јавља се такозвано стање анабиозе које подразумева да ћелија може опстати без воде дуго и да уопште не приказује никакве знаке живота, али да се при првом контакту са водом враћа у активно стање.
Што се минералних соли тиче, у ћелији се може наћи чак 17 њих од којих су 6 битних (макроелементи), а осталих 11 мање битни јер их има само у траговима (микроелементи). Минералне соли имају двојаку функцију у ћелији и то да регулишу киселинско-базну равнотежу, те да регулишу осмотски притисак у ћелији.
Од органских једињења, у ћелији се налазе липиди (масти), протеини (беланчевине), нуклеинске киселине и ферменти (катализатори).
Нуклеинске киселине су врло битна органска једињења јер носе наследну информацију. То су заправо полимери и састоје се из мономера нуклоетида. Сваки нуклеотид се састоји из три дела и то су: једна фосфорна киселина, одговарајућа пентоза (рибоза или дезоксирибоза) и одговарајућа база (пиримидинска или пуринска). Разликујемо ДНК (дезоксирибонуклеинску) и РНК (рибонуклеинску) киселину. ДНК се састоји из два ланца нуклеотида који се окрећу око исте осе повезаних слабим водоничним везама. Та водонична веза везује азотне базе нуклеотида из оба ланца и увек у пару иду одговарајућа пиримидинска са одговарајућом пуринском базом. Од пиримидинских присутни су цитозин (А) и тимин (Т), а од пуринских аденин (А) и гуанин (Г). Разлика код РНК је у томе што је место тимина урацил и што има само један нуклеотидни ланац.
ДНК ланац се спаја на специфичан начин и увек је оригиналан.
Масти (липиди) су органска једињења која улазе у састав грађе ћелије, али претежно у састав ћелијског зида. Могу бити прости и сложени.
Ферменти (ензими) су катализатори у ћелији и задатак им је да убрзавају поједине хемијске реакције које се одвијају у ћелији. То су уствари беланчевине које у свом средишту садрже активан центар за везивање супстрата. Посебни ферметни су биохемијски и физиолошки активне материје - хормони.
Протеини (беланчевине) су изграђени из мономера аминокиселина и према начину спајања аминокиселина могу бити фибриларни (код којих су ланци молекула дужински спојени попречним водониковим везама) и глобуларни (у облику клупка, глобуле код којих су ланци спојени водониковим везама са на појединим местима па су лакше растворљиви од фибриларних). Аминокиселине према хемијском саставу садрже једну киселину (COOH) и једну амино групу (NH2) па према томе могу играти и улогу базе и киселине.
