Мислим да сам био пети или шести основне, дакле пре добрих десет година беше. Беше нека јесен, и ја сам нешто био болешљив тих дана, али набедим некако кеву да изађем испред зграде, пошто су остали клинци из зграде били ту. И тако ја изађем и пошто је било баш досадно набедим једног клинца да ми да тротинет, да се провозам ту по локалним улицама и вратим се наравно за десетак минута. Значи јебем ли га који ми је курац требао да први пут у животу узмем дефинитивно најбесмисленије превозно средство на свету.
Како год, кренем ја и на два ћошка од моје улице, пошто је био мрак, предњи точак оног говнета се забоде у неку рупу на путу, и ја очигледно љоснем на главу. Следећи тренутак, будим се у свом кревету без икакве свести око тога који је датум, доба године, колико ја имам година, шта се десило. Значи ништа. Погледам календар који је био ту поред и обрадујем се што ми је рођендан за пар дана. Улазим у собу у којој кева седи за компом и на путу до ње гледам се у огледало, значи лице ми је било лудило, нос одран и надувен начисто, усне к'о у банту црнца надувене и боле као да сам пеглу љубио. Касније ми је кева причала како сам се појавио скроз крвав код ујне која је била у продавници у комшилуку, како сам имао марамицу код себе (немам појма одакле ми, ја их нисам имао), како нисам чак ни плакао него сам онако хладнокрван био. Причала ми кева да ми је испирала хидрогеном лице и да нисам ни реч пустио. Лудило. Мој неки трип је да сам ја због тога изгубио и гомилу сећања из тог периода, јер ми често причају неке битне догађаје о којима ја појма немам.