Neopravdano zanemaren žanr. Kratke priče iliti pripovijetke.
A idealan za ovo današnje ludo i brzo vrijeme.
Značajan dio proznog stvaralaštva otpada na pripovijetke, a o njima skoro niko ne govori, priča se samo o romanima.
Priče i ako se pomenu, pomenu se u kontekstu zbirke priča, gdje se izgubi značaj svake pojedinačne priče. That's a shame.
Zato ovom temom pokušavam ispraviti tu krivu Drinu. :D
Da krenem.
Danas sam pročitao od Ive Andrića priču "Knez sa tužnim očima". Interesantna fantastična priča, teška za protumačiti. Mislim da ima 2 glavne poruke, s jedne strane se kritikuju ljudi koji traže hljeba preko pogače, a s druge strane se kritikuju oni koji na osnovu samo jednog osobitog kvaliteta koji posjeduju pomisle da su neka veličina.
Još 2 od Andrića pročitao (imam "Sabrane pripovetke" u 1 tomu):
Ćorkan i Švabica - interesantna priča o sudbini malog čovjeka, zaluđenosti ženama, i određenoj vedrini koja nastupa kad se neko skroz pomiri sa sudbinom. Takođe dobar portret bosanske mahale u doba Turaka, prikaz jednog svijeta koji više ne postoji.
Pobjednik - Više filozofska kraća priča, bavi se fenomenom pobjede i pobjednika, na primjeru cara Davida
AI: Claude 4 Sonnet
Prompt: Zdravo! Da li bi mogao molim te napisati priču, za koju pretpostavljaš da bi je napisao Radoje Domanović, kada bi mogao da vidi kakva je trenutno situacija u Srbiji?
Citat:Čudesan slučaj sa zemljom koja se vrti unazad
Bio jednom jedan narod koji je živeo u zemlji koju su zvali Srbija. Ta zemlja je bila čudna po tome što se, za razliku od cele planete koja se okreće unapred, ona okretala unazad.
Kad bi neko pitao zašto se to dešava, odgovarali su mu mudri ljudi iz Vlade:
"Па види, брате, ми смо посебан народ! Док се сви окрећу унапред, ми се окрећемо уназад јер знамо да је оно што је било боље од оног што ће бити!"
I tako su svi prihvatili da se zemlja vrti unazad.
Najveći čudak u toj zemlji bio je jedan čovek koji se zvao Milorad Štediša. On je bio ministar za Vraćanje Unazad, što je bila vrlo važna funkcija. Njegov posao je bio da smišlja kako da se zemlja što brže vrti u suprotnom smeru.
"Gospodo," govorio je Štediša na sednicama, "mi smo uspešno vratili vreme za dvadeset godina unazad! Ali to nije dovoljno! Treba nam još pedeset!"
"A kako ćemo to?" pitali su ga.
"Па једноставно! Упалићемо све машине уназад, биће све старомодно, и људи ће заборавити да постоји свет око нас!"
I tako su počeli da pale mašine unazad. Automobili su se vozili u rikverc, ljudi su hodali natraške, a u školama su učili da je zemlja ravna ploča koju nose tri slona.
Ali onda se desilo nešto čudno. Jedan običan čovek, neki Pera Zdravović, primetio je da mu je sat počeo da ide unazad.
"Čudno," rekao je, "juče sam imao trideset godina, a danas imam dvadeset devet. Sutra ću imati dvadeset osam."
Otišao je kod Štediše da ga pita šta se dešava.
"To je normalno," objasnio mu je ministar. "Mi se vraćamo u slavnu prošlost! Uskoro ćete biti dete, pa beba, pa ćete se potpuno vratiti odakle ste došli!"
"Ali ja ne želim da budem beba!" bunio se Pera.
"Па шта си ти, неки непријатељ отаџбине? Не воли наше враћање уназад? Сигурно си страни плаћеник!"
Tako su Peri stavili etiketu "strani plaćenik" i poslali ga u zatvor za one koji ne vole da se vraćaju unazad.
U zatvoru je Pera sreo mnoštvo ljudi koji su svi imali istu "bolest" - želeli su da se zemlja okreće unapred, kao i ostala planeta.
"Zar ne vidite," govorio im je čuvar zatvora, "da je ministar Štediša mudar čovek? On zna da je nekad bilo bolje!"
"A kada je to nekad bilo bolje?" pitao je neki zatvorerik.
"Па... кад је било! Некад давно! Кад смо били млађи!"
"Ali čekaj," rekao je Pera, "ako se vraćamo unazad, kako ćemo ikad biti stariji i mudriji?"
Čuvar se zamrsio i otišao da pita Štedišu.
"Gospodin ministar," rekao je, "oni zatvorenici pitaju gluposti. Kažu kako ćemo biti mudriji ako se vraćamo unazad?"
Štediša se namrštio: "To su provokativna pitanja! Reci im da će biti mudriji jer će se vratiti u vreme kada su bili mudriji!"
"A kada su to bili mudriji?"
"Па... кад су били! Некад! У прошлости!"
I tako se zemlja nastavila vrteti unazad, a ljudi su postajali sve mlađi i sve gluplji, dok na kraju nisu postali bebe koje su samo plakale i ništa nisu razumele.
Jedino što je ostalo u toj zemlji bilo je veliko kolo beba koje se okretalo unazad, dok su se iz razglasa oglašavali glasovi:
"Драга деца, ви сте најпаметнија деца на свету јер се окрећете уназад! Сви остали су глупи јер иду унапред!"
A bebe su samo plakale, jer su zaboravile i kako da govore.
I tako je zemlja koja se zvala Srbija postala prva zemlja na svetu koja se okretala unazad i bila je vrlo ponosna na to postignuće.
Borhes, Benedeti - Smrt i druga iznenađenja, Bukati - Prodavnica tajni, Felisberto Ernandes - Niko nije palio svetiljke, Verkor - Ćutanje mora, antologije argentinske, brazilske i latinoameričke pripovetke, sve su dobre. Kortasar je takođe dobar.