Anegdota:
Данас сам, тумарајући по стану и причајући са ујаком, запазио на комоди кутију неког средства за искашљавање по имену „пропо муцил“. На њој је био солидан слој прашине – и управо је та прашина гасила свачију жељу да уопште и дотакне ту кутију. Кутија је стајала ту на ивици комоде већ дуже вријеме и нико на њу није обраћао пажњу. Међутим данас, пошто су ми нешто била изиритирана уста, нешто ме навело да видим о чему се ради – оно „муцил“ ме подсјетило на мукозу, то јест на слуз, а моја слузница у усној дупљи је сада дефинитивно изиритирана. Узео сам на крају ту кутију, кренуо читати шта на њој пише – и као сав сретан питао ујака откуд та кутија ту – као да он зна (а како ће тек он знати кад и не живи са нама). Рекао је да можда Гордани треба јер је прехлађена (то је заправо одвалио, на прву). Касније је рекао да је видио то ту и раније, али да није обраћао пажњу. И рекао ми је да отворим и погледам рок трајања. И ја кад сам отворио, видим пише рок до 2017. (сада је 2025). На прву ми се учинило све у реду, јер сам обратио пажњу само на последњу цифру. Дакле лијек је добар, има још 2 године форе да се потроши. А онда сам сконто да је рок заправо истекао прије пуних осам година! Што значи да смо набавили тај лијек можда и прије девет или чак десет година, и да толико дуго стоји ту на комоди игнорисан од свих. Ујак је то пластично објаснио „стопио се с намјештајем“. Оно што ми је било посебно фасцинантно је то да је тај лијек стајао ту на истом мјесту толико дуго и да га нико није макео одатле, иако је то мјесто било потпуно отворено и прилично прометно. Он је био свима веома видљив и уочљив. Он није био у некој заборављеној ладици или фиоци. Он је свима буквално био пред очима. И то на тој ивици комоде која је иначе оскудне величине и претрпана стварима. И толике године ту никоме није сметао. Онај слој прашине је одбијао свачије радознале прсте. А, с друге стране, ако није твој лијек, ако није твоја ствар, и не тиче те се. Не пита јести. Не смета. Како није био мој лијек, тако сам га ја и игнорисао. Вјероватно га је купила мајка, или добила на поклон, или у склопу неке промоције. Али ова прича, нажалост, има тужан крај. Лијек који је скоро 10 година постојано одолијевао радозналим погледима и додирима, завршио је данас – у канти за смеће. Као што му и име каже, он је – пропо. Пошто му је рок истекао прије осам година, од њега више никакве користи није могло да буде. Чим сам тај податак видио, инстинктивно сам га бацио у смеће. Али одмах сам се и „покајао“. Досјетио сам се – „а могао сам га сад баш намјерно чувати, као неки музејски примјерак“. Пало ми је напамет и сљедеће: „сад лијек стар 8 година јесте изненађење, али није баш шок. А замисли да сам 2000. кад ми је било тек 13 година нашао неки лијек из 1992. – то би било као да је буквално из праисторије, или барем из сасвим друге епохе. А сад 2017, оно јесте давно, али све је то исти вакат“. И заиста, ти кад погледаш тај лијек, он се одликује модерним дизајном, практично идентичним дизајну било ког лијека који је данас у продаји. Али ипак, најупечатљивија ми је та мисао – то што те нико није чачкао 8 и више година, није ти никаква гаранција да си безбедан. Сваки дан је награда и не треба га узимати здраво за готово.
