Šta mislim pod ovim? Pa neko ko se odluči da spašava i brine o ljudima mora u sebi imati istinsku želju da svet i ljude oslobodi patnje ili bar pomogne koliko je u njegovim mogućnostima. Tu vidimo jednu plemenitost i veliku sposobonost empatije.
Takođe vidimo i istinsku radost kada nekome pomogne da ostane u životu i dobije drugu šansu.
E sada ako sve to imamo u vidu kao i činjenicu da je čovek učio nekih 10 godina savršenu laboratoriju poznatiju kao ljudski organizam i telo - kako on može da bude ateista?
Kako može da bude ateista ako zna da na ovoj planeti nema dva ista čoveka?
Kako može da veruje da je ovaj savršeni organizam i savršena harmonija sveoga ostalog u prirodi nastala od nekog kamena na koji je pala kiša bez svrhe?
Kako može da veruje da je nasumični genetski spawn i hodajuće đubrivo na ovoj planeti Zemlji i da i dalje misli da ima neku vrednost?
Kako može da živi da prihvati logički svet u kojem je potpuno isto da li si hodajući svetac ili Adolf Hitler Drugi?
Kako ga ne muči ono pitanje koje je stalno mučilo i Čarlsa Darvina : "Mogu li ja uopšte da verujem svom majmunskom mozgu"?
Kako veruje da je naša DNK, naša knjiga života nastala bez svrhe i kreatora, tek tako nabacana, a ne veruje da je moguće da je njegovu omiljenu knjigu neko napisao tako što je uzeo papir i prosuo mastilo po njemu?
Da sumiramo: ateizam je prepun nelogičnosti i velikih šupljina i takav je jednostavno neodrživ u praksi i u odnosu na to kako mi živimo i radimo u svetu. I to nije previše teško shvatiti i običnom čoveku.
Ono što mene buni je kako neko ko proučava tolike godine ljudsko telo i svestan je te savršene laboratorije a sebe smatra intelektualcem to previđa?