Slobodno me napušavajte kako se to vama ne dešava i kako vama pamet i dalje raste, i ako, neka. Svaka čast.
Nego, šta ono htjedoh reći. Kad smo klinci, pa i omladinci, nekako nam pamet stalno raste, ili bar zrelost, širina i dubina pogleda na svijet, itd... Ali dođemo do neke granice, kad se to baš uspori, ili čak prestane. A onda kad baš omatorimo, (u tu fazu još nisam ušao), ne samo da prestane rasti pamet, već krenemo zatupljivati.
Ali dobro, poenta teme je da pišete kako ste se vi suočili sa tim usporavanjem, ili prestankom rasta pameti.
Ja se iskreno, teško mirim s tim, i ne mogu to tek tako prihvatiti. Meni je nekako normalno da bi ta pamet trebalo da raste i u odraslom dobu, kažem pamet, što nije isto što i inteligencija... Ali nažalost uviđam da nije baš tako:
Npr. pogledam neke definicije koje sam pisao prije 13 godina, i vidim ono, sličan način razmišljanja kao i sad, sličan stil, sve poznato i nekako kontam... ništa ja posebno pametniji nisam ni sad. Dobro OK, znam više stvari, ali nije da sam sad nešto pretjerano veći mozak nego što sam bio. Samo sam matoriji.
A u djetinjstvu i ranoj mladosti pamet zaista raste, i tipa u dve godine su promjene velike, što bi se odrazilo i u pisanju i u svemu kad bi poredili nešto što je neko pisao sa 10 i sa 12 godina, velika je razlika. I kad smo klinci taj rast pameti uzimamo zdravo za gotovo kao nešto normalno. A onda to u nekom trenutku stane... jebiga...
Ili je to možda i dobro... što kaže Bora, kako je lepo biti glup... ko zna kakve bi brige još dodatno opamećivanje donijelo.
Ali ipak mi je malo bezze da se taj razvoj nekako zaustavi u 20 i nekoj godini...
Elem... da čujem vas...