Srecan rodjendan, Isuse Kriste

Bozicna misa Stanislava Hocevara, sretno rodjenje Bogomladenca
https://youtu.be/5WBRmnRSHaQ

Citat:Upitaše me moje unuke zašto Jevreji ne veruju u Isusa Hrista. Kako da na to pitanje kratko odgovorim devojčicama od dvanaest i po godina? Rekoh da hrišćani veruju da je Isus mesija, a Jevreji u to ne veruju, da oni još uvek čekaju da se mesija pojavi. Rekle su poluzadovoljno "hm", pa pređosmo na svakodnevne stvari.

Bojim se, međutim, da ćemo se još vraćati na tu temu. Ona ima veze i sa holokaustom. Jevreje su počeli da mrze jer su navodno ubili Hrista. U Jevanđelju po Mateju piše da je Isus nakon optužbi, za koje je kazna bila smrt razapinjanjem na krst, priveden rimskom namesniku Pontiju Pilatu. Samo on je imao pravo da izrekne smrtnu kaznu, a običaj je bio da na dan praznika Pashe pomiluje jednog optuženika. On je oprao ruke i rekao da nije kriv za smrt "ovog pravednika", a po Jevanđelju "...odgovarajući sav narod reče: Krv njegova na nas i na djecu našu!".

Sve tri svete knjige Jevreja, hrišćana i muslimana, Stari zavet, Novi zavet i Kuran, su bestseleri stotinama godina. One su delimično uzbudljivo štivo, samo što je pitanje kako treba da ih čitamo. Najgora preporuka je kada neki autoritet, u ovom slučaju verske vlasti, insistiraju da se prihvate kao... pa, lepo se kaže "kao sveto pismo".

MESIJA: Šta i ko je mesija? Šta izvorno znači ta reč? Mesija se na starogrčkom pisalo mesias, što je izvedeno od hebrejske reči mašiah – s tim što su se na hebrejskom zapisivali samo suglasnici, pa bi možda trebalo da se izgovori mešijah – a to jednostavno znači "pomazanik". Prilikom uvođenja na dužnost, svetim uljem su mazani kraljevi i prvosveštenici, taj pojam nije stvoren za Isusa. Na osnovu tumačenja starih proroka jevrejstvo je za mesiju vezivalo mnoga različita, a pre svega i nacionalna očekivanja. Mesija je trebalo da donese doba savršenstva, svetski mir, da sakupi sve Jevreje u obećanu zemlju, da čovečanstvo uveri da treba da veruje u jednoga boga – "nemaj drugih bogova osim mene!" – i to kako su ga Jevreji tumačili. Nisu poverovali da taj Isus – Jehošua ben Jozef iz Nazareta – predstavlja mesiju, mesija je trebalo da bude čovek, ne sin božji, kao što hrišćani veruju da je Isus bio.

Osnovu hrišćanske vere, pa time i podatke o životu Isusa Hrista, nalazimo u četiri jevanđelja, po Mateju, Marku, Luki i Jovanu, kao i u Delima apostolskim. Oni su kao zvanični tekstovi utvrđeni tek 325. godine na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, pre toga je u ranom hrišćanstvu bilo mnoštvo zapisa slične sadržine. Konstantin Veliki je hteo da napravi red u svom carstvu, po njegovom naređenju Sabor je izabrao grupu nazvanu correctores koja je odredila koji tekstovi će se priznati kao sveti. Jevanđelja koja su priznata nazivana su kanonskim, ona koja nisu ušla u Novi zavet apokrifnim. Hrišćanske zajednice pre Prvog vaseljenskog sabora jednako su prihvatale sve te zapise. Teolozi će nam objasniti da taj izbor nije bio delo ljudskog uma, nego da je smrtnike koji su odlučivali vodio i inspirisao Sveti duh.

Bezbroj pitanja je ostalo bez odgovora i zbog toga što su već predskazanja jevrejskih proroka o mesiji protivurečna, kao što su međusobno u mnogim detaljima različita i četiri kanonska jevanđelja. Pored ostalog, mesija je trebalo da bude potomak kralja Davida. Taj problem Jevanđelje po Mateju pokušava da reši tako što dugačkim rodoslovljem na samom početku sa kraljem Davidom povezuje Josifa, Isusovog poočima, ali se po jevrejskim zakonima nasleđuje samo po rođenom ocu, a Isusova majka Marija rodila je svog sina kao devica u koju ga je usadio Sveti duh. Za verujuće materijalni dokazi i problemi nisu od značaja, vera je viši pojam od znanja.

NEGATIVCI: Da su moje unuke počele da čitaju Sveto pismo, ili makar deo koji nazivamo Novim zavetom, saznale bi da Isus često oštro govori protiv književnika i carinika, fariseja i sadukeja. Kaže Isus (Jevanđelje po Mateju): "...Ako ne bude pravda vaša veća od književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko!" Ili: "Jer ih učaše kao onaj, koji vlast ima, a ne kao književnici i fariseji." Isus pred odlazak u Jerusalim proriče: "Sin čovečiji biće predan glavarima svešteničkim i književnicima i osudiće ga na smrt." Ljuti se tako Isus i grdi: "Teško vama književnici i fariseji. Licemjeri!" Carinici se u jevanđeljima navode kao najveći grešnici zajedno sa prostitutkama. Najozbiljnije debate po jevanđeljima Isus vodi sa farisejima, uvek su oni negativci, a on im odgovara i podučava, nadmudruje ih.

Da bismo razumeli sredinu u kojoj se sve te radnje, razgovori i Isusove reči i propovedi zbivaju, trebalo bi da proverimo i društvene okolnosti ili političku situaciju, baš kao i jezik, ili jezike, na kojima se beleži što se zbiva. Bitno je i po kojim prevodima se upoznajemo sa počecima hrišćanstva i verovanjem da je Sin Božiji, koji sebe često naziva Sinom čovečijim, boravio u ljudskom liku na zemlji među smrtnicima.

Rimsko carstvo je pre 2018 godina bilo dobro organizovana država. O mnogo čemu postoje istorijski podaci na koje možemo da se oslonimo. To je vreme cara Tiberija, naslednika Avgusta. Ništa bitno nije promaklo sveprisutnoj državnoj administraciji.

PREVOD: Isus je u svojoj porodici i sa svojim učenicima razgovarao, propovedao i javno nastupao na aramejskom jeziku. Sigurno ne na hebrejskom, koji je on svakako znao, na njemu su napisane knjige Mojsijeve, Stari zavet, za koje je Isus govorio da nije došao da ih ukine, nego da ih upotpuni. Međutim, većina naroda taj jezik nije znala, razumeli su ga manje nego mi staroslovenski. To je bio jezik bogosluženja. Znači, sve što se pripisuje Isusu, ceo osnov vere hrišćanske, nastao je na aramejskom jeziku, a na tom jeziku ne posedujemo niti jedan jedini izvorni tekst. Danas se aramejski smatra ugroženim jezikom, u nekim sirijskim selima govori ga još dvadesetak hiljada ljudi.

Jevanđelja po Mateju, Marku, Luki i Jovanu poznajemo na klasičnom grčkom jeziku. U njima saznajemo sve što je vezano za zemni život Isusa Hrista, na osnovu tog prevoda prevedena je Biblija na ostale jezike. Znači, jevanđelja, kako ih mi poznajemo, napisana su na jeziku tuđe sredine, mestu dalekom od događaja, jeziku bitno drugačije kulture. Već je to veliko otuđenje.

Vuk Karadžić nije dobro preveo reč "književnik". On je u dogovoru sa Ruskim biblijskim društvom prevodio, kako sam kaže, "sa slovenskog jezika", to valjda znači nekog staroruskog teksta. Tvrdi da je posle konsultovao desetak prevoda na razne jezike, sigurno i Luterov na nemački, ali se očigledno držao prevoda nekog prethodnog prevoda nepoznatog originala. Da nije reč o knjizi koja je svetinja za mnogo stotina miliona ljudi zaista bih rekao da je to, jezički gledano, čorbine čorbe čorbe. Originalna reč koju Vuk prevodi kao "književnik" verovatno je "rabi", što znači "učitelju moj", ali se kao oznaka zanimanja koristila za ličnosti koje su se profesionalno bavile izučavanjem i tumačenjem Tore. Luter istu reč prevodi sa Schriftgelehrter, što bi doslovno prevedeno sa nemačkog na naš zajednički jezik značilo "onaj koji proučava knjige", znači verski predvodnik koji u sinagogama čita i tumači Toru, pet prvih knjiga Starog zaveta, osnovu judaizma. (I mađarski prevod reč koju Vuk piše kao "književnik" prevodi sa "onaj koji proučava knjige".) Na književnike u današnjem smislu Isus sigurno nije mislio, ne verujem da je velike antičke grčke i latinske pisce i pesnike čitao, a čak i da jeste, nikad ih nije pominjao. On se takođe držao Tore.

FARISEJI, SADUKEJI I ESENI: Što se carinika tiče, oni ni po čemu nisu ličili na današnje uniformisane carinike koji traže drogu i drugu krijumčarenu robu. Carinici su u Judeji i Galileji iznajmljivali od rimske uprave pravo da uteruju carinu na robu uvezenu iz stranih zemalja, putarinu, doplate na pijacama i neke poreze, uz to su mogli da naplate svoje usluge koliko god su hteli. Zbog toga su u narodu bili omrznuti do te mere da su ih poistovećivali sa najvećim grešnicima i sa prostitutkama.

Ko su bili fariseji i sadukeji? U doba o kome se piše u jevanđeljima među Jevrejima su postojala četiri pravca mišljenja, a ja se usuđujem da ih u današnjem smislu uporedim sa političkim strankama u nekoj okupiranoj zemlji. Sadukeji bi tako bili partija najbogatijih građana, njima je situacija odgovarala, nisu bili protiv rimske okupacije jer su zahvaljujući njoj povećavali svoja imanja. Iz njihovih redova regrutovali su se i najuticajniji sveštenici.

Fariseji su predstavljali srednju klasu i bili su protiv Rimljana, ali dosta oprezno. Njima su pomirljivi Isusovi stavovi politički smetali u borbi protiv okupatora, bio im je potreban mesija koji će u pravo vreme povesti ustanak protiv Rima. To još više važi za zelote, koji su odmah hteli da podignu ustanak. Iako, naravno, nisu bili proletarijat u današnjem smislu, regrutovali su se iz krugova radnika, siromašnih seljaka i pozivali su na otvorenu borbu ne samo protiv okupatora nego i protiv bogataša. Juda Iskariotski je mogao biti zelot.

Četvrta grupa, eseni, posvećivali su se isključivo veri i nisu učestvovali ni u kakvim političkim razmiricama, živeli su odvojeno i povučeno. Ako Isusa i Jovana Krstitelja zamišljamo kao ljude koji žive u to doba, vidimo ih najbliže esenima. Neki autori čak tvrde da su im se njih dvojica neko vreme priključili pre nego što će Jovan početi da krštava ljude na reci, a Isus da propoveda.

ISTORIJA I LEGENDA: Da li je Isus iz Nazareta rođen u Vitlejemu istorijska ličnost ili lik iz legende? Osim u jevanđeljima, znači u istorijski validnim dokumentima i zapisima, o njemu ne postoji ni jedan jedini potvrđen podatak. Jehošua, Isusovo jevrejsko ime, često je u ono doba. Trebalo bi da nađemo podatak o Jehošui ben Jozefu iz Nazareta. Josif je njegov zvanični otac, prezimena još nisu postojala. Josif je kao zanatlija morao da plaća porez, da bude unet u neke zvanične spise.

Ne postoje ni istorijski zapisi o nekakvom spektakularnom suđenju pred namesnikom rimskog cara Pontijem Pilatom protiv čoveka koga su lažno nabeđivali da se predstavlja kao kralj Jevreja, a o tom Pontiju Pilatu ima mnogo podataka u verodostojnim dokumentima. Čak znamo da je u Rimu protiv njega vođen proces zbog pronevere – optuživali su ga da je novac prikupljen kao porez u Judeji i Galileji investirao u svoju vilu u glavnom gradu – a da ga ne osude na smrt spasla ga je smrt cara Tiberija, pa je samo premešten u Galiju.

Brojni hrišćanski pisci navode da se Isus, "koji je bio Hrist", pominje u analima istoričara Josifa Flavija. Josif Flavije je rođen 7. godine posle Hrista, Jevrejin je koji je postao podanik Rima, oslobođenik cara Vespazijana i tako dobio ime Flavije. On je pored ostalog objavio veoma detaljnu istoriju Jevreja, opisao i vreme Pontija Pilata. Bio bi važan, odlučujući svedok, da taj citat nije falsifikat koji je u njegovo delo prokrijumčario Jevzevije Cesarejski, hrišćanski biskup, inače čovek Konstantina Velikog. Važno je napomenuti i da hrišćanski oci onog vremena, Justin, Tertulijan i Ciprijan, taj navodni odlomak iz Josifovog dela ne citiraju, iako se inače na njega pozivaju u vezi sa svime što je napisao o Mojsijevom vremenu.

To što Josif ne pominje Isusa ne dokazuje da ga nije bilo, samo da njegov "slučaj" nije bio toliko važan da bi ga istoričar zabeležio. U to doba bilo je mnogo ustanaka zelota, ali i razbojničkih bandi, mnogo suđenja i rimskih smrtnih presuda razapinjanja na krst. Jevrejska smrtna kazna bila bi kamenovanje do smrti. Međutim, da je bilo nekog suđenja za optužbu da se neko naziva "kraljem Jevreja", to ne bi moglo da promakne Josifu Flaviju. Prema Jevanđelju po Jovanu, na krstu je na latinskom pisalo Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum, da je Isus "kralj Jevreja", a pored toga i na hebrejskom i grčkom.

Isus se prvi put konkretno pominje u Analima rimskog istoričara Tacita 65. godine nove ere, kada piše o progonima koje je car Neron naredio posle požara u Rimu. On tu pominje Isusa i kaže da njegovo ime "potiče od Hrista, koga je prokurator Pontije Pilat za vreme vladavine Tiberija osudio na smrt. To grozno sujeverje, koje je neko vreme bilo potisnuto, ponovo je počelo da se širi ne samo u Judeji, gde se to zlo začelo, nego čak i u samom Rimu." Ovde treba napomenuti da Tacitovo delo nije sačuvano u celosti, pa postoje mišljenja da su docniji hrišćanski nastrojeni istoričari manipulisali tekstom, ali bitnije je da se u Neronovo vreme hrišćanstvo smatralo jevrejskom sektom.

KAKO JE SAVLE POSTAO PAVLE: Širenje hrišćanstva u Rimskom carstvu nesumnjivo je pre svega delo Svetog Pavla. Opise njegovog delovanja u "delima apostola", koja su deo Svetog pisma, a smatra se da ih je napisao jevanđelista Luka, ne moramo da prihvatimo zdravo za gotovo. Međutim, Pavlova pisma – poslanice – u Novom zavetu na mene deluju potpuno autentično, iako ima autora koji sumnjaju u to.

Njegovo pravo ime je Savle iz Tarsa. Tars (Tarsus) danas je turski gradić. Savle je zapravo Saul, a možda treba čitati Šaul, to je biblijsko ime, prema Starom zavetu tako se zvao i prvi svetovni krunisani kralj Jevreja. Kao i Jehošua, to je bilo često ime. Naš Savle potiče iz farisejske porodice iz najmanjeg jevrejskog plemena Venjamin, svakako je stekao solidno versko vaspitanje, ali je pretežno obrazovan na grčkom i bio je rimski građanin – danas bismo rekli da je bio intelektualac i rimski državljanin. Po svemu se razlikovao od apostola, Hristovih učenika, ne samo po tome što živoga spasitelja lično nije upoznao, to je bila prednost onih skromnih, ribara, seljaka i radnika, njih jedanaestorice, nakon što je Juda izvršio samoubistvo. Podsećam na roman Izlazak Radomira Konstantinovića koji je 1960. godine dobio Ninovu nagradu, u kome autor objašnjava i opravdava Judino delo i Judu vidi kao intelektualca.

O Jehošni iz Nazareta i Savlu iz Tarsa postoji bezbroj ne knjiga, nego biblioteka. Citatima iz njih, veoma različitim, mogli bismo da dokazujemo šta god hoćemo, meni je jednostavnije da se ne pozovem ni na kake citate, nego da ispričam kako ja vidim dramatični splet događaja oko rađanja vere – ideologije – na čijim temeljima živi zapadni, uobraženi i nadmeni svet.

Fariseju Savlu je Isusovo učenje, pre svega kršenje i novo tumačenje zakona, silno išlo na živce. Otišao je u Judeju da svom snagom i svojom civilizacijskom učenošću aktivno doprinese uništavanju te sekte, njenog propovedanja mira i popustljivost i "ako te udare po jednom obrazu, ti ponudi i drugi" – jer je to mogla da bude smetnja borbi protiv Rima. Njega nije interesovala samo vera, nego pre svega otpor rimskoj upravi, bio je jevrejski nacionalista. Na putu između Jerusalima i Damaska sinula mu je genijalna ideja da upravo pomoću te sekte može da se potkopa vlast Carstva. Pokazaće se da je bio u pravu.

Ne znamo da li se ikada sreo sa apostolima koji su bili učenici živoga Isusa, da li je ikada i, ako jeste, gde je upoznao Simona – Petra – "stenu na kome će Sin Božji izgraditi svoju crkvu", iako obično Petra i Pavla pominjemo zajedno. Ja mislim da bi bilo nelogično da se nisu lično sreli, a isto tako sam uveren da su se teško sporečkali. Na kraju su se dogovorili da će apostoli koji su učili neposredno od živog Hrista ostati u svojoj zemlji i širiti novo učenje među Jevrejima, a Pavle će biti misionar u ostatku sveta. "Ostatak sveta" se apostolima činio kao nešto strano, veliko, tuđe i nebitno. Za izgrađivanje temelja hrišćanstva u Grčkoj i Italiji, kao i u svim ostalim zemljama pod rimskom vlašću, bitna su bila Pavlova pisma – poslanice – to nikako nisu mogla biti jevanđelja, jer je tek trebalo da se napišu, pa tek posle nekoliko stoleća da se kanonizuju. U tih trinaest tekstova upućenih na razne adrese, napisanih između 48. i 61. godine nove ere sa raznih lokacija, ponekad i sa protivrečnim iskazima, nalazimo temelj hrišćanstva. Savle iz Tarsa – Sveti Pavle – bio je moćan stilista, ali i veliki organizator.

Pre trideset godina film Martina Skorsezea Poslednje Hristovo iskušenje izazvao je gromovite proteste svih hrišćanskih crkava, u Francuskoj je čak zapaljen jedan bioskop u kome se prikazivao. Buru je izazvao i film Mela Gibsona Stradanje Hristovo, koji je zaradio 610 miliona dolara. U Holivudu, koji je otkrio da se biblijske teme odlično prodaju, nedavno je završeno snimanje filma Pavle, Hristov apostol. Jedva čekam da ga vidim.